Dvorišna soba

Po definiciji, dvorište je otvorena površina, delimično ili potpuno ograđena zgradama ili zidovima.

Ukoliko je otvoreno prema ulici, dvorište je veza kuće sa spoljnim svetom, prelaz od jednog javnog prostora ka prostoru koji nekome pripada. Unutrašnje dvorište je sastavni deo kuće, mnogo je intimnije i ima dugu tradiciju u istoriji arhitekture. Tako se smatra da atrijumska kuća iz Pompeje predstavlja maksimalno ostvarenje kuća sa unutrašnjim dvorištem. U svom delu „Prema pravoj arhitekturi”, Le Korbizije piše: „Evo malog predvorja, koje ti dušu oslobađa ulice!...zatim prelaziš u atrijum... a u pozadini vidiš obasjanost bašte koja se pomalja kroz peristil i rasprostire svetlost, raspoređuje je i naglašava...”

Čuveno špansko unutrašnje dvorište – patio, pravi je primer posvećenosti arhitekturi kuće, njenoj intimnosti, udobnosti i kvalitetu življenja. Patio je uvek popločan, okružen otvorenim tremovima iz kojih se ulazi u prostorije kuće i prilazi stepeništu – ako je kuća na sprat. U italijanskoj arhitekturi, unutrašnje dvorište koje se naziva cottile, oduvek je imalo veoma veliki značaj u arhitektonskom smislu.

Iako se kuća sa unutrašnjim dvorištem sreće najčešće u zemljama Bliskog istoka, Mediterana i Južne Amerike, ovakvo rešenje nije retkost ni na drugim mestima. U našem gradu unutrašnjih dvorišta ima koliko hoćete. A kako ona izgledaju? Mislim, kako su uređena?

Pokušavam da istisnem iz svesti prve, klaustrofobične asocijacije, jer dobro je poznato da suviše prostora nije samo po sebi dovoljno za osećaj udobnosti – suviše prostora ponekad mnogo više guši nego kada ga nema dovoljno. Kako reče jedan agorafobičar: „Zatvor je napolju” – ili bar za mnoge može biti.

Mogući izgled unutrašnjeg dvorišta kuće ili kuća, kreće se u veoma širokom rasponu, od intimnog ambijenta, sličnog božanskom vrtu, kada se u središtu otvorenog prostora porodične kuće nalazi manja ili veća bašta puna negovanog cveća i drveća, sa bazenom ili fontanom u sredini, oko koje je raspoređen nameštaj za uživanje u dokolici... u kojoj se ostvaruje čitava jedna kosmička sinteza zemlje, vazduha, svetlosti, neba, vode, ali i sigurnosti, intimnosti, zaštićenosti... do zajedničkog prostora kao stvorenog za scenografiju u kojoj treba snimiti film na temu surovog urbanog nasilja! Ili bar na temu ljudske nebrige o sopstvenom okruženju.

Unutrašnje dvorište, koje je nečije, lako može postati pravi mali raj, za razliku od onog koje je oduvek bilo ili vremenom postalo – svačije, pa je samim tim i ničije. U našim uslovima stambene nekulture i uobičajenog urbanog ponašanja, njegova je tužna sudbina sasvim izvesna.

Nije slučajno što mi baš u vezi s ovim na pamet padaju reči pesnika Rajner Marije Rilkea: „Stvari nas zovu u pomoć i u nas se uzdaju, ali mi ih možemo spasti samo ako smo ih već prihvatili srcem. Kada se to dogodi, stanujemo u pravom smislu reči.”

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs