Filozofiranje puni bolnice

Svedoci smo razmaha dve istovremene pojave: epidemije i filozofiranja.

Epidemija je ponovo u punom zamahu. Epidemiolozi upozoravaju da je pridržavanje preporučenih mera uslov za obuzdavanje epidemije. Međutim, ni na vrhuncu epidemije veliki broj građana ne poštuje te mere. Malo ko nosi maske, a veliki broj ne pristaje da iskoristi retku privilegiju – besplatnu vakcinaciju. Među antivakserima, koji vojuju protiv vakcinacije, ima čak i lekara. Od jednog taksiste sam čuo da mu lekar koji osporava vakcinaciju liči na popa koji ne veruje u Boga. Prosto je neverovatno da ima ikoga ko ne vidi da epidemija svakim danom puni bolnice i mrtvačnice.

Osporavanje mera za borbu protiv epidemije vrši se pozivanjem na ljudska prava i slobode. Nosioci osporavanja zanemaruju tri bitna pitanja: Da li postoje ljudska prava važnija od zdravlja i života? Da li iko može da se ponosi slobodom koja se plaća ljudskim životima? Da li država treba da stoji skrštenih ruku dok epidemija puni bolnice i mrtvačnice?

Svako ima pravo da filozofira do mile volje. Ali, u civilizovanom društvu niko nema pravo da bira hoće li da poštuje zakon ili ne. Nepoštovanje zakona vodi u anarhiju. A iskustvo je dalo dovoljno dokaza da je anarhija najgori poredak. Gora je i od diktature. U diktaturi stradaju samo neposlušni, a u anarhiji stradaju svi. Nisu bez razloga Stari Rimljani usvojili pravilo „Dura lex sed lex”, koje je Valtazar Bogišić u Opštem imovinskom zakoniku za Crnu Goru preveo sa: „Zakon je zakon, ma kako opor bio”.

Jedno drugo pravilo Rimskog prava glasi: „Najviši zakon države je zaštita zdravlja naroda”. Sve države i pokušavaju da postupe u skladu s drevnim pravilom. No, danonoćno prizivanje građana na razum ne dolazi do njihovih mozgova. Mnogi odgovaraju demonstracijama protiv mera za zaštitu zdravlja i života. Ne uspevaju ni pokušaji država da vodenim topovima ohlade usijane glave „slobodara”. Verovatno bi najdelotvornija mera bila da oboleli koji nisu pristali da se vakcinišu sami snose troškove lečenja. Pitanje je da li uopšte postoji pravni osnov po kojem država ima pravo da te troškove prevaljuje na poreske obveznike.

Simeon Savić,
magister iuris