Svrha putovanja: zadovoljstvo

Potrebna je samo volja. Uz mnogo vremena i malo novca. Svega 35 evra po odlasku. Toliko, naime, u većini ambasada ili konzulata košta „aplikacija“ za vizu. Dabome, vi znate da se svako diplomatsko predstavništvo računa kao zvanična teritorija te neke, izvesne zemlje. Na toj teritoriji i boravite dok mučno dugo čekate, dok vas pomno pretresaju, dok predajete svežnjeve dokumenata, dok razgovarate sa podozrivim službenicima... Potraje sve i pet-šest sati, ali se ne može reći da niste posetili i prilično podrobno videli makar delić inostranstva. Uglavnom je to samo prilaz, mesingana tabla, fasada i šalter-sala, ali se za 35 evra ne može zahtevati više... Drugi odlazak je gratis. Istina, kraće se zadržavate, koliko je potrebno da vam saopšte da je vaš zahtev odbijen.

Divno je popunjavati formulare, upisivati podatke o sebi, osećate se čistim, kao da ste se ispovedili... a još je lepše da samog sebe vidite zvanično zavedenog u rubrike. Nekako se raznežite – moje ime, srednje slovo, prezime, godina rođenja, bračno i imovinsko stanje – dakle, sada nema sumnje, postojim! Da ne bi bilo zabune, tu je i fotografija, dostojanstven izraz lica, neko skriveno uzbuđenje zbog puta.

I jednog dana zaista krećete. Koristi od putovanja u inostranstvo su mnogostruke. Prvo, razmenjujete iskustva sa drugim ljudima u redu... Upoređujete svoja i njihova saznanja, što se kaže „širite vidike“. Dok na pročelju diplomatskog predstavništva veselo leprša zastava te i te zemlje. Potom vas uvode. Mere obezbeđenja su kao na aerodromu. Morate da isključite mobilni telefon, zašto bi vam neko našom tužnom svakodnevicom kvario boravak. A u šalter-sali svečana tišina. Sve je s ukusom uređeno, a ne pretrpano svačime kao kod nas. Sve je solidno napravljeno, počevši od nerđajućih rešetki, završno sa neprobojnim staklima, eh, to je država, nema tu naše improvizacije i krpeža. Na pultovima se šarene prospekti koje možete razgledati odmah, a možete ih i kasnije, kada se vratite sa putovanja, pokazivati prijateljima. „Lepo, nema šta...“ reći će neki od njih, sa nevešto skrivenom zavišću.

Naposletku vas prozivaju. Imenom i prezimenom. Dabome, u inostranstvu već znaju ko ste vi. Vode računa o svakom pojedincu. O ličnosti. A ne kao ovde... I dugo razgovarate sa službenikom. Prisno. Čovečanski. Raspituje se za zdravlje, za vašu rodbinu ovde i za vašu rodbinu onamo... Službenik može biti neko naš ko radi u ambasadi, a može biti, tim uzbudljivije, neki pravi pravcati stranac. Koji ne zna vaš jezik. Ali, dok vi pričate, on klima glavom, ljubazno potvrđuje, smeška se. Vidi se da vas razume, da je na vašoj strani. Nekada vam i kažu: „Videćemo šta će konzul da kaže.“ Ej, brajko, konzul! On će se baviti vašim slučajem. I sve to za bespovratnih, bednih 35 evra takse za troškove obrade „aplikacije“. Onaj koji bi hteo više, taj bi se zaista mogao nazvati neskromnim.

Baš volim da putujem. Ne volim konzularna predstavništva u kojima vas upisuju na liste i dele brojeve, čak znate tačno vreme kada da dođete, pa u inostranstvu ne možete ni da se razbaškarite, ne možete da provedete ni bednih dvadesetak minuta. To je, ipak, nedovoljno da se sve natenane razgleda. Više volim one zemlje, one šalter-teritorije zemalja, gde je gužva, gde se može osetiti ljudski miris, gde se može čuti ljudska priča, gde će vam svako otvoriti dušu, i gde vi svakome možete poveriti svoje osećaje... Na stranu čuvena mesta, izvikani dvorci i prenatrpani muzeji, život se može razumeti samo kada se čovek sa narodom izmeša.

Zemlje koje ne traže vizu nisu u krugu mojih interesovanja. Odakle mi pare da putujem na nekoliko dana. Ovako, ako štedim, svaka dva-tri meseca mogu da sakupim 35 evra i da vidim neko od diplomatskih predstavništava najudaljenijih krajeva sveta. Bez zamornih presedanja, plastificiranih obroka i promena vremenskih zona, bez gubljenja prtljaga, ne izlažući se zarazama od retkih, tropskih bolesti, ne noćivajući u prosečnim hotelima, ne tabanajući po galerijama i do vidikovaca, ne trošeći novac na stvarčice u fri-šopovima, na stvarčice kojih sada na svakom uglu i kod nas ima. Valjda je jasno: svrha mojih putovanja je zadovoljstvo. I ništa više od toga.