Američki san da imaš para i svog psihijatra

U Americi živim već dosta dugo, ovde na Srednjem zapadu a mog druga Borisa upoznao sam u Čikagu. Sreli smo se slučajno, našli smo se preko oglasa za iznajmljivanje stanova.

Zajedno smo živeli nekoliko meseci a onda su nam se putevi razišli. On je otišao u Nju Džersi, a ja ostao ovde. Boris je momak od nekih tridesetak godina, korpulentan, ljubitelj dobre kapljice, kao svaki proleter iz bivše Juge. Posle završene srednje škole, trećeg stepena, radio po gradilištima u Srbiji.

Učlanio se bio i u partiju, kaže da je dobio i solidan državni posao, ali mu je sve to dosadilo pa je rešio da dođe u Ameriku. Veli da je rešio da potraži američki san. 

Taj san za neke je da zarade dovoljno novca. I da imaju svog psihijatra

Moj drugar Zema, izbeglica iz Bosne kaže da je Američki san ti je kad jedan sat spavaš a tri sata plačeš.

Uglavnom svi ga jure, a on je kao lutrija, samo ga po neko uhvati.

Ni sam ne znam, neko vidi čašu polupraznu a neko polupunu, kako ko hoće. Moraš igrati sa onim kartama što ti je Bog dao.

Kad smo se čuli telefonom, rekao sam mu da idem u Kaliforniju, a Boris se oduševio. Poželeo je da i on krene sa mnom.

Moram da se slikam pored onog znaka Holivud, da pokažem ovim mojim krkanima sa gradilišta, pa nek` crknu, rekao je.

Posle dve nedelje, nađosmo se u Los Anđelesu. Prvih desetak dana ništa nismo radili samo smo obilazili grad. Onda smo počeli da tražimo posao. Boris engleskim ne zna baš dobro, pa se sve svelo na mene. Dani su prolazi, posla nije bilo, a para sve manje...

Rekli su mi da odemo do naše crkve da popričamo sa ljudima, možda oni mogu da nam pomognu. Tu smo se sreli sa nekim našim čovekom, Čedom Mafijom koji nam je rekao da se u ovde u Kaliforniji sve raspada i da je bolje da se vratimo odakle smo došli.

Šta čovek da drugo očekuje od nekoga koga zovu Čeda Mafija. Onda mi je Boris prišao i šapnuo: Znaš li zašto ga zovu tako?

Otkud ja znam, ne znam ja puteve gospodnje, odgovorio sam mu.

Popunio sam desetak aplikacija i konačno posle tri nedelje našao sam na neki dobar oglas gde traže radnike za selidbe, plaćanje dnevno! Pozvao sam telefonom da proverim da li nije neka prevara. Posle kratkog razgovora rekli su mi da traže radnike i da popunim aplikaciju onlajn. Aplikacija je sadržavala desetak polja, ime, prezime, da li imate iskustava u poslu, itd..

Boris je već popio dve-tri čašice votke i počeo je da popunjava. Na jednom je zastao i pitao me šta znači ovo pitanje.  Pogledao sam u laptop i rekao mu da piše: „Kad bi ste bili u mogućnosti sa kojom poznatom ličnošću bi ste otišli na večeru”!

Boris je nastavio da popunjava aplikaciju i počeo da sriče Bora Dugić, i odjednom uzviknuo: Gotovo, sve je poslato.

Trebalo bi nas da nas pozovu. Podigao sam glavu i pogledao ga, a on ozbiljan sa blagim smeškom mi je pružio čašicu da nazdravimo. nisi Nisi valjda u odgovoru napisao Bora Dugić, upitao sam ga a on je samo klimnuo glavom.

Uzvratio sam mu, čudo da nisi napisao Džoni Keš.

- Kakav keš, nemam keša, zadnji keš sam dao za votku, ostalo mi je samo četiri dolara, odgovorio mi je zbunjeno.

Pomislih, pa to je to. Bora Dugić je rešenje, ako nam on ne nađe posao ovde, niko neće. Ma kakva je filozofija, za te selidbe treba da si mlad, jak i glup i da znaš da gledaš u sat. Pomislio sam možda neki jugović to pročita i pozovu nas. Nada uvek umire poslednja.

Prošla je zima i mi smo potrošili svu ušteđevinu. Našli bi ponekad neki glupi posao s vremena na vreme. Moj saborac je otišao nazad na Istočnu obalu, a ja za Indijanu.  Sa Borisom se više nisam video, pričali smo par puta telefonom, a onda je sve prestalo.

Možda i ta daljina te odvoji od čoveka, a možda su nam se razišli i muzički ukusi. On je otišao sa Borom Dugićem a ja za nekim Džonijem Kešom.

Saša, Čikago, SAD