Bžežinskog u pomoć

Tek što je formirana nova vlada, već su počela nagađanja o njenoj spoljnopolitičkoj sposobnosti. Nažalost, suviše je malo analiza propuštenih prilika prethodne vlade. Nova vlada ne počinje od nulte tačke već gradi svoju politiku na osnovu uspeha i promašaja prethodne. Neke greške prethodne vlade nisu očigledne, a jedna od takvih je ta što u pregovorima sa stranim partnerima nije iskoristila svoj heterogeni sastav kako bi ojačala pregovaračku poziciju Srbije u razgovorima o budućnosti Kosova i Metohije, SSP-u, i energetskom sporazumu sa Moskvom.

U Srbiji je heterogenost vlasti izvor slabosti, jer je srpska politička klasa u pretpolitičkom stanju: ne postoji opšteprihvaćena minimalna definicija državnog interesa, pisana pravila ponašanja se redovno krše, a nepisanih jednostavno nema; podela na nezavisnu izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast nije suštinski ni započela, a naši političari se još plaše da rade na formiranju profesionalne državne birokratije.

Političke elite država koje su prevazišle pretpolitičko stanje crpu svoju snagu iz ideološke heterogenosti i institucionalne podeljenosti. U svojoj najnovijoj knjizi Zbignjev Bžežinski podseća na jedan ovakav mehanizam. On tvrdi da je Vašington često koristio podelu nadležnosti između izvršne i zakonodavne vlasti, kao i činjenicu da su različite partije kontrolisale dve grane vlasti kako bi ojačao svoje pregovaračke pozicije u bilateralnim ili multilateralnim forumima. Predstavnici izvršne vlasti bi nekada koristili nadležnosti Kongresa u spoljnoj politici SAD kao izgovor zbog kojeg nisu u mogućnosti da popuste stranim partnerima. Prethodno bi, naravno, koordinirali stavove sa Kongresom, to jest sa pripadnicima protivničke političke partije.

Mogućnost da primene ovakvu pregovaračku tehniku svojim potomcima su nesvesno stvorili američki „očevi nacije” kada su krajem osamnaestog veka pisali predlog još uvek važećeg ustava. Svrha podele vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku nije bila da olakša posao diplomatama već da onemogući koncentraciju vlasti. Spoljnopolitički aspekt podele vlasti je slučajna, ali korisna, posledica domaćih političkih konsideracija.

Institucionalno nasleđe Srbije nije omogućilo srpskim političarima korišćenje iste pregovaračke tehnike. To jesu, međutim, omogućili rezultati prošlogodišnjih (januarskih) parlamentarnih izbora i interesi ključnih međunarodnih aktera.

Parlamentarni izbori iz 2007. rezultirali su formiranjem vlade koju je sačinjavala tvrda frakcija, čija je osnovna spoljnopolitička karakteristika bila nefleksibilnost i njena frakcionaška antiteza čiju fleksibilnost su neki interpretirali kao znak slabosti. Brisel i Vašington su je podržavali kao manje zlo od najverovatnije alternative. Zapad je zazirao od mogućnosti da SRS dođe na vlast ukoliko bi došlo do raspada DS–DSS koalicije. Već sama ova situacija je prosto nametala Beogradu pregovaračku tehniku koju Bžežinski pominje. Međutim, tvrda i meka frakcija vladajuće koalicije nisu uspele da se sinhronizuju i da koriste drugi deo koalicije kao izgovor u pregovorima o Kosovu i Metohiji, SSP-u, i energetskom aranžmanu sa Moskvom.

Takođe nisu dovoljno eksploatisane mogućnosti koje su srpskoj diplomatiji otvarale sličnosti u stavovima međunarodnih aktera. Ne samo da su svi akteri eksplicitno podržavali priključenje Srbije Evropskoj uniji, uključujući tu naravno i Moskvu, već su svi želeli mirnim putem da postignu svoj često oprečni cilj, kao što je recimo pitanje nezavisnosti KiM ili energetski aranžman. Srbija je previše vremena trošila na identifikovanje razlika u ciljevima međunarodnih aktera, a suviše malo pažnje se pridavalo njihovim sličnostima. Trebalo je kreativnije iskoristiti činjenicu da od 2000. godine na balkanskoj šahovskoj tabli svi važniji igrači žele pobedu mirnim putem, jer je to omogućavalo Srbiji da kupuje vreme i da dobro promisli svaki potez.

Dualnost vladajuće koalicije i strani interesi su relativno lako mogli da se iskoriste kao adut u pregovaračkim procesima o Kosovu i Metohiji, SSP-u i energetskom aranžmanu. Jake unutrašnje i spoljne struje su razbile o hridinu nefleksibilni čamac tvrde frakcije. Narodnjaci ne samo da nisu uspeli da osmisle politiku kojom bi zadovoljili zahtev srpskog stanovništva da ujedno sačuva KiM i obezbedi bolji život stanovništvu već su se sasvim izgubili u kompleksnim lavirintima postmoderne Evropske unije. Sebi i građanima su nametnuli dilemu za koju nisu imali odgovor – kako sačuvati KiM i ujedno nastaviti evropske integracije.

Profesor političkih nauka na Školi za diplomatiju 
i međunarodne odnose Seton hol univerziteta u SAD