Hrabra Marija želi da se vrati i ostane u Prištini

Kosovska Mitrovica – Da moram da živim u svom gradu, ubedio me je i mlađi sin Lazar, koji je prvi put ove godine bio na Kosmetu, obilazili smo Dečane, Arhangele, Ljevišku, a kada sam kročila u Crkvu Svetog Nikole u Prištini, obećala sam sinu da ćemo se vratiti, kaže Marija Novaković, koja je pre 22 godine bila prinuđena da napusti svoj dom. Morala je, kao i mnogi Srbi u to vreme, 9. jula 1999. godine, sa majkom, na čije se ime stan vodio, suprugom i starijim sinom Stevanom, s dokumentima u torbi, nekoliko plastičnih kesa u kojima su bile natrpane osnovne stvari, u strahu od pripadnika samozvane OVK i ekstremnih Albanaca da krene u izbeglištvo. Uz dom na lokaciji Ulpijan C3 u Prištini napustila je i posao vaspitačice u „Đurđevku”.

Danas u Lapljem Selu čeka da se uzurpator iseli iz njenog stana. Čeka na izvršenje odluke prištinske administracije, ali ujedno i da je gradske vlasti, koje su od rata s privremenim sedištem u Gračanici, vrate na posao u vrtić, gde joj je i dalje radna knjižica i od kojih poslednje 22 godine prima minimalni lični dohodak od 8.526 dinara. Priseća se i dana kada je u centralnoj Srbiji nakon napuštanja Kosmeta živela u Blacu, Kuršumliji i Beogradu, ali i da nije odustajala od namere da se vrati u rodni grad.

„Pre 16 godina od ’Habitata’ sam dobila rešenje da nam je stan vraćen. Dok smo mama i ja došle iz Beograda, u njega je ponovo ušao novi stanar, Albanac, koji nije želeo da izađe i ponovo je krenulo naše putešestvije. Bio je to hod po mukama jer je novoformirana Agencija za imovinu, koja je preuzela nadležnosti od ’Habitata’, iznova tražila neke papire. Krajem juna dostavljam i poslednji papir, uz zahtev da se uzurpator iseli iz stana. U septembru nas obaveštavaju da će stan do kraja novembra biti slobodan i da će nam biti vraćen”, kaže u razgovoru za „Politiku” Marija.

Ističe da joj je sada, kada je ponovo stigla do zgrade u kojoj je provela još mesec dana nakon što su srpska policija i vojska napustile Kosovo i Metohiju, bilo posebno teško. „Srela sam komšiju Albanca, s kojim sam ljubazno porazgovarala. Bila sam ispod prozora stana u koji nisam ušla 22 godine. Krenula su sećanja na bezbrižno detinjstvo, na udaju, na rođenje sina, ali i na period kada se na sve strane pucalo, kada se posle odlaska srpske vojske i policije slavilo, kada smo se plašili da zanoćimo. Znali smo da nikome nažao nismo učinili, ali strah je bio jači. Morali smo da odemo”, kaže Marija, koja se, kaže, ne plaši da se vrati jer „želju za svojim gradom, za ulicom u kojoj je porasla” ne može da nadjača nikakav strah, ali i jer misli „da joj niko neće napakostiti”.

Kako kaže, prvo bi se vratile njena majka Slavica Jeremić, radnica „Kosmet osiguranja”, i ona, a onda suprug i sinovi. Priseća se i kasnijeg obilaska Crkve Svetog Nikole s mlađim sinom Lazarom, kojem je obećala da će se vratiti. „Ne sećam se da sam ikad više suza prolila nego tu u crkvi gde smo kršteni stariji sin i ja i u koju sam do rata stalno išla”, govori Marija Novaković, koja je u Lapljem Selu s majkom već nekoliko meseci. Smeštena je kod prijateljice Gordane Đorić, koja joj je sve vreme desna ruka jer, kako kaže, sama ne bi umela da se snađe u gradu u kojem je rođena, ali „koji se izgradio, promenio”.

Nekada je u Prištini živelo 40.000 srpskih duša, a sada tek četrdesetak Srba rasutih po celoj Prištini. Od 1999. godine Albanci sa svih strana dolaze u Prištinu, pa i oni iz Preševa, odakle je i uzurpator stana Marije Novaković, koji opet kiriju plaća nekom drugom. U Prištini, po nezvaničnim podacima, živi 400.000 Albanaca, a kažu da ih ima koji su došli ne samo s Kosmeta već iz cele „preševske doline”, pa čak i Albanije.

„Čekam novembar da posle svih peripetija ponovo budem u svom stanu, ali čekam i da mi odgovore na zahtev za povratak na posao. Iskreno verujem da ću ponovo biti u vrtiću, u Lapljem Selu ili Gračanici. Putovaću iz Prištine. To bi bio najmanji problem. Pribojavam se odgovora... Od čega da živimo? A i sam posao bi nam značio sigurnost u smislu da država Srbija misli na nas”, kaže Marija, navodeći da i njen suprug 22 godine čezne za rodnom Kišnicom i za Prištinom.

Kaže da nigde nije bila prijavljena i da se u Beogradu nikada nije potpuno osetila kao „svoj na svome”. „Bila sam izbeglica, tamo odnekud s Kosova. Nekada su mi to i direktno govorili. Bolelo me je sve to. Živela sam u Beogradu, a sanjala sam Prištinu. Svako veče sam se molila za dan kada ću ponovo da osetim onaj moj vazduh, da me ugreje prištinsko sunce koje je ratom prekinuto 1999. godine”, završava svoju priču Marija.