Pohod „odbrambenog" NATO-a

Crno i Baltičko more sve izvesnije postaju oblasti moguće konfrontacije NATO i Ruske Federacije jer se usled gomilanja vojnih resursa NATO-a i ruskih snaga mogu očekivati još učestaliji vojni incidenti. U skladu s novom strategijom Severnoatlantske alijanse i procenom njenih članica da su pretnje od ruskih raketnih kapaciteta izvesne – predviđa se brzo dodatno prebacivanje trupa u crnomorski region.

Rumunski piloti tokom NATO vežbe nad Crnim morem (Foto: EPA-EFE/Robert Ghement)

RUSKA PRETNjA: U četvrtak su ministri odbrane NATO-a usvojili sveobuhvatan plan za odbranu evropske i severnoatlantske zone alijanse od mogućih napada Rusije i dugotrajne pretnje terorizmom, što se ocenjuje kao prvi plan te vrste od kraja „hladnog rata”. Strategija pokriva različite scenarije: od konvencionalnih vojnih napada i hibridnog ratovanja do sajber napada i dezinformacija, kao i njihove kombinacije i istovremenih napada, na primer, u regionu Baltika i Crnog mora.

S ruskog stanovišta to je povećanje pritiska na njene zapadne granice i Rusija i sama pojačava sve svoje strateške kapacitete kako bi adekvatno odgovorila na moguće napade. Rusi konstatuju kontinuirano povećanje vojne aktivnosti NATO-a koje se ogleda u vojnim vežbama, uređenju infrastrukture, aerodroma, skladišta, dodatno raspoređivanje tehnike i lučke infrastrukture – i to ne samo na teritoriji članica nego i onih država koje to nisu. Ipak „ruska pretnja” je za NATO i njene aspirante postala sintagma kojom se izaziva strah i pokušava ujediniti angloamerička zajednica.

UKRAJINA MEĐU BLOKOVIMA: Pokazuje se već više od decenije da Rusija u vojnom sektoru postaje sve jača. Taj proces je najavio Vladimir Putin u svom govoru 2007. na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, a već sledeće godine je u petodnevnom ratu iskusila Gruzija. Od 2014. godine i prisajedinjenja Krima, zvanična Moskva se ne osvrće na svoje „zapadne partnere” i ne libi se ni po cenu sukoba da sledi svoje ciljeve. Iako su izjave njihovih zvaničnika obično uzdržane, ipak se sve češće u rečima Sergeja Lavrova, pa i samog Putina, oseća naboj samouverenosti i nepokolebljivosti u zaštiti vlastitih interesa. To je slično promeni rečnika kineskih zvaničnika u razgovorima s Amerikancima, koji su prešli na „robustan” američki rečnik.

Putin je pre nekoliko dana u svom obraćanju na debatnom klubu „Valdaj” govorio o konačnoj sahrani zapadne dominacije, ne upotrebljavajući teške reči i ostavljajući prostora za dogovor. Ali to, barem deklarativno, čini i generalni sekretar alijanse Jens Stoltenberg. On je čak rekao da Rusija ne treba da se plaši ulaska Ukrajine u NATO i da je ova vojna alijansa „odbrambeni savez”. Za Ruse ulazak Ukrajine značiće objavu rata i nema sumnje da će se tako i ponašati. Zvaničnog ulaska Kijeva u NATO možda neće ni biti, ali kada nemački mediji konstatuju da se NATO spremio za sukob sa Rusijom, treba im verovati. Putin već očekuje da bi NATO u Ukrajini, pod maskom centara za obuku, mogao da rasporedi raketne sisteme. Stoga, rat će možda početi i bez zvanične objave.

POLjSKA POBUNA: U svom govoru Putin je iscrtao i model budućeg razvoja sveta na osnovama konzervativnih postavki koje će biti odgovor na destruktivnu politiku političkog zapada. Strukturalni slom dominacije Zapada u svetskoj zajednici sada potkopavaju mnogo raznovrsniji sistemi. Ta konzervativna „agenda” je dobrano uzdrmala i EU.

Dok u Briselu pod nezavisnošću sudstva članica podrazumevaju supremaciju svog evropskog zakonodavstva nad nacionalnim – označavajući ga opšteprihvaćenim fundamentalnim stubom vladavine prava – u Varšavi (uz Budimpeštu) u tome vide ucenu koja kao „puzeća revolucija” podriva suverenitet Poljske. Mateuš Moravjceki jednostavno kaže da EU ima velike nadlležnosti, ali da one nisu bezgranične. Zbog odluke poljskog ustavnog suda, koji je preispitao tri odluke EU i doneo rešenje da je poljski ustav u tim oblastima „stariji”, njen premijer je već optužen za slabljenje EU i ugađanje Putinu. Apsurdnost ove teze je tim veća jer je upravo Poljska, uz baltičke države, najgorljiviji protivnik Moskve.

Rasprava o demokratskom deficitu evropskih institucija, koja se već duže vreme vodi, sada je dobila nove potporne stubove. Ako neko kaže da to nije ono što su se dogovorili i da mu zbog toga slede najmanje ekonomske sankcije – onda to jeste slom vrednosti.