Sajam bez sajma

Nije to bilo toliko davno; bio je kraj juna zapravo, kad je bila doneta odluka da se Sajam knjiga u Beogradu umesto u poslednjoj nedelji oktobra, ove godine održi sredinom septembra. Na ovom istom mestu, u „Politici”, tih sam dana napisao: „Koliko god to zvučalo preterano, bolje je da Sajma i nema, nego da se dešava u septembru. I to ne samo zbog (...) problema za ’insajdere’, nego još i više zbog reperkusija za celo društvo. Sajam je, naime, jedan od tih ’društvenih događaja’ koji nešto znače celom društvenom spektru, nezavisno od dnevnopolitičkih orijentacija.”

Čini se da je ta argumentacija bila prijemčiva za srpske izdavače, pa se odustalo od promene termina i odlučeno je da se Sajam održi ili u uobičajenom terminu ili da se uopšte i ne održi. Sada kad je jasno da Sajma uopšte neće biti, neko bi možda pomislio da bi bilo bolje da je održan sredinom septembra. Nije to, međutim, tako. Valja se setiti da su i sredinom septembra brojke novozaraženih od kovida 19 bile ogromne. Dakle, ni tada nisu postojale osnovne pretpostavke da se Sajam knjiga održi.

Ima ipak glasova u javnosti koji pitaju: „Kako može sve – od svadbi preko kafana i filmskih premijera do utakmica – a ne može Sajam knjiga?” To je pogrešno postavljeno pitanje. Tuđa neodgovornost nije opravdanje za vlastitu. U ovoj situaciji neodržavanje Sajma je suštinski jedina moguća odluka. Održavanje Sajma knjiga u ovakvoj situaciji za izdavače bi predstavljalo veliki rizik uz priličnu izvesnost da će poseta biti mnogo slabija nego u „normalnim” godinama. Prostor Sajma je svakako „zagušljiv” te ima nečeg skoro distopijskog u ideji da se motaš čitav dan od štanda do štanda s maskom preko nosa i usta. U skladu s tradicijom, izdavači su svakako spremili glavninu novih izdanja za kraj oktobra, pa se uz popuste u knjižarama i pri onlajn prodaji neka vrsta „sajamske atmosfere” ipak održava.

U trenutku kad se uvode kovid propusnice, jasno je da bi i oko ulaska na Sajam morala postojati neka pravila. U vreme hibridne nastave, veliko je pitanje da li bi uopšte bilo moguće organizovati dolaske osnovaca i srednjoškolaca na Sajam. U vreme kad se sama lokacija Sajma za mnoge ljude u (pod)svesti asocijativno povezuje s bolnicom i mestom za vakcinaciju, logično je očekivati da bi bilo osoba koje bi odustale od dolaska na Sajam knjiga, čak i ako su ranijih godina bile redovni posetioci.

Pošto Sajma knjiga, eto, nema već drugu godinu zaredom, to bi trebalo biti situacija da se vrlo podrobno razmisli o njegovoj budućnosti. Bitef je pokušao da održi kontinuitet jeftinim trikom „duplog izdanja”, a onda se to i takvo „duplo izdanje” pokazalo inferiornim u odnosu na sva „redovna” predepidemijska. U situaciji kada izdavači shvate da mogu da imaju „sajamsku prodaju” i bez Sajma, postaviće se pitanja na koji način se može održati važnost i smisao Sajma knjiga. Na tragu nekih sličnih manifestacija u svetu, valjaće povećavati važnost propratnih programa: promocija, diskusija, okruglih stolova.

Postepidemijski svet označiće veliku razliku u odnosu na prethodni period i kad je reč o obrazovanju, ekonomiji, filmskoj industriji, kulturi općenito, pa i unutar izdavaštva i knjižarstva. Ideja da Sajam knjiga može da na liniji čiste inercije sačuva svoju važnost po svoj prilici je pogrešna i nategnuta. Ali, istovremeno, Sajmu knjiga ovakva pauza pruža dobru šansu da iznova utemelji svoj smisao.

Vreme brzo prolazi. Brzo će doći i jesen naredne godine. Zato priču o Sajmu knjiga 2022. nema smisla predugo odgađati. Neke osnovne postavke valjalo bi što pre odrediti, čak i ako nema garancije da će i naredne godine biti moguće održati Sajam. Kao u parafrazi onog čuvenog slogana iz bivše države („Valja živeti tako kao da će večno vladati mir, a spremati se kao da će sutra izbiti rat”), treba planirati tako kao da je održavanje Sajma naredne godine potpuno izvesno, mada valja biti spreman i na to da ipak ne bude moguće.

Bilo kako bilo, odluka o neodržavanju Sajma knjiga ove godine ispravna je i odgovorna. To ne znači da ovaj oktobar nije ponovo privilegovano vreme za međusobni susret izdavača, autora i čitalaca, ovaj put u knjižarama, stvarnim i virtuelnim, kao i u bibliotekama. A već i time se, kako-tako, čuva tradicija.

Pisac i novinar