Naše školstvo nekad i sad

Neposredan povod za moje javljanje je divan dopis kolege Radomir Jovanovića, objavljen 29. septembra u rubrici Među nama. Autorovom razmišljanju o našoj današnjoj školi, nastavnicima, direktorima koji bi da nekako izdejstvuju još koji mandat, iako je mnogima dovoljan i prvi da „upropaste stvar”, o ocenjivanju kao izuzetnoj delatnosti u nastavi, onima koji su zaduženi da brinu o krucijalnoj delatnosti svakog civilizovanog društva (čitaj: Ministarstvo prosvete) niko dobronameran ne bi imao da oduzme nijednu zapetu. I sam bih bez oklevanja potpisao sve što je rečeno.

Kad pomenuh Ministarstvo prosvete, nametnulo mi se sećanje na predratnog (1939–1944) ministra poljoprivrede Božu Maksimovića, zvanog Kundak, koga je pozvao predsednik vlade i predložio mu mesto ministra prosvete (neki kažu – naredio). Iznenađen, kandidat je izrazio sumnju u svoju kompetentnost za ovaj položaj, ali njegova primedba nije uvažena. Gospodin Maksimović se dosetio: pozvao je u pomoć najviđenije prosvetare – od profesora univerziteta do seoskog učitelja, podelio im zaduženja i dao rok za dostavljanje predloga i sugestija. Istoričari školstva beleže da je to bio zlatni period našeg školstva. (Ovde isključujem bilo kakva poređenja.)

Tada je nivo nastave podignut na zavidnu lestvicu, gimnazije su uređene po uzoru na francuske liceje. Između ostalog, posle nedovoljne ocene iz maternjeg jezika đak bi „padao na godinu dana”. (I sam sam završio gimnaziju po ovom propisu.) Maturski ispit je kopija famoznog baccalaureate (bac.). Svake godine posle završene školske godine oglašava ga francuska štampa. Primera radi, moj najbolji drugar Daniel morao je da radi sa mnom kao vaspitač u privatnoj školi u predgrađu Pariza.

Dodajmo srednje stručne škole, kojima je pridavan veliki značaj. Uvedeni su predmeti iz humanističkih nauka, stručni se podrazumevaju. U nekima se učio i latinski jezik. Šta reći o čuvenoj klasičnoj gimnaziji…

Da pomenemo i učitelje u osnovnoj školi, čija je dužnost bila, po preporuci ministra, kad zapaze vrednog i talentovanog đačića, da to saopšte roditelju da bi ga, ako je u mogućnosti, dao na dalje školovanje. Ako bi roditelj ili staratelj bio siromašan, tu obavezu bi preuzimala država. Sećamo se đačkih uniformi: dečaci s kapom sa žutom oznakom razreda, a devojčice u crnim ili teget keceljama s belom kragnicom. Tako nije bilo tatinih sinova i skorojevića u skupocenim džemperima i cipelama i onih drugih s maminim belim vunenim čarapama i kondurama. Škola (država) je besplatno oblačila učenike.

Otkako je sveta i veka, o školi se, kad je reč o institucionalnoj nastavi, pisalo i sukobljavala su se mišljenja. Stručnjaci su to radili s pravom i uspešno, dok su oni drugi, nažalost, bili glasniji i često se njihov stav uvažavao jer je tako nekome odgovaralo. Svojevremeno se govorilo da je škola ancilla (sluškinja) zvanične politike. Ako je i tako, a nije, onda su je takvom napravili oni koji su zalutali u prosvetu, a trebalo bi da se bave nečim drugim.

Sedamdeset odsto učenika u Beogradu ima odličan uspeh! Mi smo, sudeći po tome, genijalci. Ko je zaboravio Gausovu krivu, po kojoj bi trebalo da je najveći broj dobrih učenika, po bokovima su odlikaši i slabi, dok su ispod njih „četvorkaši” i dovoljni. Ovde se obavezno treba prisetiti latinske sentence „Opinio magistri probabile est” (Mišljenje učitelja je samo verovatno). Što će reći da je ocena često netačna, loše odmerena ili, pak, preterano subjektivna. Još čuvam isečak iz „Politike” od pre tri decenije u kojem iz jedne škole u istočnoj Srbiji kažu da je nemoguće da imamo toliko odlikaša i vukovaca. Ili mi samo beležimo petice?

Shodno tome, pamtim i slučaj s Medicinskog fakulteta u Beogradu, kad je profesor, pošto je upisao brucošu desetku, primetio: „Pa vi, kolega, niste bili vukovac. Hvala bogu, najzad jedan gimnazijalac pa desetka.” Na pitanje kako se to dogodilo, student je odgovorio da je imao četvorku iz francuskog. Ta četvorka je delo (nedelo!) moje malenkosti iz gimnazije u Velikoj Plani. Pomenuti student je briljantno završio medicinu, radio kao priznati internista u Smederevu i Beogradu, magistrirao sa dve supspecijalizacije. Prerana smrt otela mu je titulu dr sc.

Slično kolegi Jovanoviću mislio je i pisao i nedavno preminuli dr Miodrag Ignjatović, pomoćnik ministra prosvete, u svojim člancima i knjigama. Često je pominjao i roditelje kao sastavni deo školstva. Iz iskustva pamtim rečenicu: „Dajte vi mom detetu peticu, a ja ću već videti kako dalje.”

Nama ostaje da poželimo više Jovanovića i Ignjatovića.

Ljubodrag Ivošević Ćira,
profesor i školski nadzornik u penziji, Saranovo, Topola