Vojnik koji je odbio odličje

Desilo se to prvi put od avgusta 1943. kada je ovo odličje ustanovljeno.

Visoko priznanje, dvanaesto u rangu odličja negdašnje zajedničke države, ukinuto je i odjezdilo je u zaborav s našim bratstvom i jedinstvom koje je potrajalo manje od pola stoleća. Dva meseca ranije, dakle decembra 1991, Simović je podneo ostavku na mesto ministra odbrane Republike Srbije u paketu s vladom premijera Dragutina Zelenovića, posle 106 dana provedenih na rečenoj dužnosti.

Ali, ne samo to! Glavni akter „skandala” general-pukovnik, kao bivši ministar odbrane, februara naredne godine podneo je i neopoziv zahtev za penzionisanje, pokazujući da je dosledan u svemu.

Istina, prva žrtva rata

Mnogi su se nadali, a neki i uplašili, da bi general nakon toga mogao da se baci na pisanje memoara. Taj slučaj je nedavno dobio epilog: ispisivao je svoja davna i skorašnja sećanja godinama i dovršio ih. Ali, nema razloga za brigu, jer otisnuo je samo dva primerka i namenio ih ćerkama i nikom drugom. Jer, nije ih napisao da bi se hvalisao i ispravljao krivu Drinu, već da bi potomcima ispričao ko je bio i čime se bavio dok je izbijao iz kuće.

– Oduvek sam verovao da se desilo samo ono što je zapisano – rekao je nedavno. – Padalo mi je na pamet da bih i ja tu mogao da doprinesem svojim svedočenjem o događajima od poslednjeg svetskog rata naovamo, a pokolebalo me je to što je nakon raspada Jugoslavije svako krojio istoriju kako mu se prohte, da istina posustaje.

Znao je da je prva žrtva svakog rata istina, a ponadao se da bi bar sada mogli da je poštede. Uzalud, naravno, a on u tome nije želeo da učestvuje.

Primio nas je srdačno u svom skromnom domu u kom se skrasio skupa s mlađom ćerkom i njenom porodicom, okružen knjigama i uspomenama. Neposredan je: odmah je predložio da se zaboravi na protokol i u razgovoru pređe na „ti”, što je prilično komplikovano jer je general Tomislav, iako čio i mladolik, uveliko zašao u osamdeset osmu.

Rudničko-takovski kraj poznat je i po tome što vojni pozivari, ako bi se kakvo zlo nadvilo nad narodom i otadžbinom, nisu morali da zalaze u varošice, sela i zaseoke. Svaka muška glava odmah bi u šarenicu potrpala presvlaku, par vunenih čarapa i pregrš suvih šljiva, oprostila bi se od familije i otpešačila do prve vojne jedinice. Takvi su oduvek, pa i ne čudi što su četvorica njih posle poslednjeg svetskog rata s ponosom ponela činove generala, a jedan otplovio do čina admirala, koje su stekli radeći časno na nekim od najodgovornijih položaja u negdašnjoj JNA.

– Rođen sam nadomak Donje Vrbave – počeo je general Toma ispovest. – Teško da bi nas neko bez muke našao na geografskoj karti. Naukovao sam u selu, dva kilometra od kuće, a moj otac je svojevremeno morao zbog škole da klipše čak do Vraćevšnice. Bili smo desetočlana patrijarhalna porodica: i da ne beše rata, život bih proveo čuvajući sve krupniju stoku radeći od uranka do zaranka i podižući potomstvo, kao „sav normalan svet”. Škola je bila četvororazredna, sagrađena kao poklon brigadnog generala Spasoja Tešića još u vreme Kraljevine Jugoslavije. Bilo je to njegovo vraćanje duga rodnom kraju.

Pamti da su kroz selo prolazile razne vojske: neke da regrutuju mlađe ako već nisu otišli u rat, neke da popljačkaju ako je šta preostalo, a neke da postreljaju ako koga nahvataju.

– Već u jesen spoznaćemo najgora zlodela Nemaca, kad su oktobra 1941. streljali decu i njihove učitelje u Kragujevcu – uzdahnuo je. – Mi smo taj i druge pokolje preživeli skrivajući se sa stokom i nešto hrane u planini, po šumovitim vrletima. Jedino im nije izmakao naš komšija Stanimir Radovanović, predobar mladić, gimnazijalac i skojevac, jer ga je za krevet prikovao TBC. Bila je to osveta za zasedu koju su im postavili partizani i četnici dok su nadirali ka Gornjem Milanovcu. Nešto kasnije, ponovo su ih dočekali partizani, ovog puta s mnogo više uspeha, pa nam je zato bilo suđeno da do oslobođenja više vremena provodimo u zbegu, nego kod kuće. Tada su nam spalili školu, a zatim bombardovali i Milanovac.

O toj zasedi, kad su uništili nekoliko nemačkih tenkova, docnije mu je pričao narodni heroj Petar Gračanin, tada devetnaestogodišnjak, koji je odonda postao – zakleti tenkista.

– Zanimljivo je da nam je škola radila sve vreme – priseća se general. – Muž učiteljice Milke bio je u zarobljeništvu, a ona s malim siročetom. Jeste da danas našu seosku školu pohađa samo petoro đaka, ali je tada bila prepuna dece, a ona je predano obavljala svoj posao. Tokom rata priključiće joj se kao pomoć i mlada plavokosa Ljubica, učiteljica izbegla iz Hrvatske, iz Gline, koja je u prtljagu donela i užasavajuću priču o nevinim ljudima spaljenim skupa s crkvom.

Tako su dočekali septembar 1944, partizane, crvenoarmejce i slobodu.

– Tih dana, na večernjoj sedeljci, deda-stric Radenko rasekao je jabuku popreko, pa pokazao narodu oko ognjišta kako je seme oblikovalo petokraku, tvrdeći da je Bog odlučio da će svetom vladati upravo petokraka – nasmejao se. – A komšija Obrad mu je ljutito uzvratio da se i u presečenom paradajzu može razaznati krst! Pamtim žestoku „teoretsku raspravu” o tome ko je u pravu.

Realna gimnazija u Gornjem Milanovcu delovala je kao luksuz, ali njemu je otac namenio da nastavi školovanje. Živeo je kao podstanar u domu Mitketa Mečke, ali ubrzo je postao takoreći član njegovog domaćinstva.

– A meni sve novo i drugačije. Bio sam svedok izrastanja Milanovca od zabite varošice do grada: elektrika, javna rasveta, radio, razglas. I sve je tu, nadohvat, ne mora satima da se klipše do apoteke ili prodavnice. Predveče po gradu korzo! Čudo!

Otac ga je redovno obilazio petkom, na pijačni dan, kad bi zavirio i u školski dnevnik. U jedan mah poče da ga nagovara da, kad dođe vreme, upiše veterinu ili bar šumarstvo.

– Verovatno sam ga strašno razočarao kada sam konkurisao za Vojnu školu, ali ispostaviće se da je to bila moja „dobitna kombinacija” koja će mi doneti uspešnu karijeru u JNA.

Školovanje je započeo 1950. godine u Kragujevcu kao pitomac Pete klase, ali dok je bio na raspustu škola se preselila u Sarajevo, pa je i on krenuo za njom. Priča zatim da su učili mahom iz ruskih udžbenika, ali da su nakon Rezolucije IB-a prešli na američke, te tako „proširili znanje” i iz nekih drugih oblasti. Iz politike, na primer.

– Počeo sam sa službom 1953. u Negotinu kao potporučnik – nastavio je priču. – Još pamtim da je bilo vojnika starijih od nas oficira. Ali taj, naizgled, presedan postojao je i u samoj vojsci, jer se događalo da neki stari oficir prekaljen u ratu bude podređen mlađima. Ali, završio sam škole i brojne seminare i kurseve, a Višu vojnu akademiju tek 1985. Pre toga sam u čin potporučnika proizveden 1953, poručnik sam postao 1956, unapređen u kapetana četiri godine kasnije. Pukovnik sam postao 1976, a čin general-majora zaslužio 1981. godine.

Šest prekomandi

Za trideset devet godina aktivnog vojnog staža bio je prekomandovan šest puta s pravom na armijski dodatak i još tri puta bez te privilegije. U šest navrata pratila ga je i porodica, a ostalo je proveo kao „samac”. U međuvremenu promenio je 20 dužnosti.

Davne 1992. godine dogodilo se nešto što je, slučajno ili namerno, promaklo brižnim hroničarima svega i svačega, iako je bilo neminovno: general-pukovnik Tomislav Simović odbio je da primi Orden bratstva i jedinstva.

– Takva je vojska, ne može drugačije – odhuknuo je. – Ali, stekao sam sijaset dobrih drugara, i među oficirima i među vojnicima, a to bogatstvo nema cenu. Neke sam ispratio, neki su još tu. A da li je bilo i razočarenja – bilo je. Najneprijatnije koje sam doživeo bio je onaj famozni 14. kongres SKJ koji nam je nagovestio skori kraj. Naravno da sam bio član partije, do tada. Moram da spomenem i dva najlepša događaja: prvi, kada mi je poručnik Vlaznimi, Albanac, u Rožajama sumorno rekao da u slučaju kakvih sukoba on zapravo ne zna na koga bi pucao, a drugi u Kumanovu, kad niko od okupljenih oficira te 1991. godine nije želeo da napusti JNA, a zatim svi poustajali i zapevali „Od Vardara pa do Triglava”, pa sad računam da mi je to bilo drugo polaganje vojne zakletve. Ali neke kolege su me i razočarale, mada o njima ne želim da pričam niti da im spominjem imena, a zna se zašto. Uostalom, sve sam rekao kad sam odbio onaj Orden bratstva i jedinstva. Za čast se ponekad valja i žrtvovati, a to sam doznao još kao dete, preneo mi moj pokojni deda.

Vojnička čast

Miloš Obilić je 1389. ušao u legendu i narodni epos, pa danas nema porodice a da bar jedno muško dete nije ponelo ime po njemu.

Ko nije čuo za Stevana Sinđelića, junaka sa Čegra 1809. godine? Pa, u Srbiji nema varošice a da neka ulica ili bar sokak nisu nazvani u spomen na njegovo herojstvo. Tokom majskog prevrata 1903. godine dogodilo se nešto važno što je istorija bespotrebno prećutala. Naime, uz kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu, stradalo je 208 vojnika i oficira zatečenih u Starom konaku i oko njega. Oni su znali šta im se sprema, ali su ostali uz suverena jer nisu hteli da pogaze vojničku zakletvu.

I slučaj Dragutina Gavrilovića i njegovih saboraca iz 1915. godine ušao je u udžbenike, major Milan Tepić posmrtno je proglašen za narodnog heroja nesrećnih ratova devedesetih, a bezimenim junacima kojima je čast bila preča od života ne zna se broj. Ko da zaboravi one mladiće s Košara koji su se hrabro isprečili daleko brojnijim pripadnicima OVK i regularnoj armiji Albanije, a uz nesebičnu logističku podršku avijacije one „milosrdne” alijanse.