U potrazi za kontejnerom

Ako ste se nekada pitali šta je to „zero waste”, možda bi za odgovor trebalo da upitate stanovnike Tekeriške ulice u Kumodražu koji su, hteli – ne hteli, prinuđeni da se navikavaju na taj, ekološki najpoželjniji – život bez otpada, prosto zato što im je to lakše nego da traže kontejner. Jer ovdašnji stanovnici već godinama prolaze svojevrstan socijalni eksperiment. „Gradska čistoća” neprekidno izmeštajući kontejnere testira njihovo snalaženja u uskim uličicama. Zato i ne čudi što neki kažu da je tamo lakše naći srodnu dušu nego kantu za smeće.

Psihološki najjači, oni koji odole potrebi da smeće bace pored puta, kući se ne vraćaju sa sertifikatima, već sa punim kesama đubreta. To se pre neko veče desilo i meni jer sam se, kao po kazni, zatekla basajući kumodraškim sokacima u potrazi bar za kantom za smeće, ako ne kontejnerom. Bezuspešno. Jer, ako je kontejner pre nekoliko godina bio na uglu Topole i Kumodraške, ko kaže da je i dalje tu? Ako sam prošle godine bacala đubre na uglu sa Ulicom topola, dajte da razmislim još jednom – da li sam sigurna da ću i sada to moći? Ako sam baš ovog vikenda kesu odložila u kontejneru na uglu sa Božićnom... pa zar mislim da ću ga opet zateći na istom mestu? Naravno, tu od kontejnera nije bilo ni traga ni glasa pa se zato lagana šetnja do prodavnice i usputno bacanje smeća pretvorilo u noćnu avanturu. Ali, kao večiti optimista, prihvatila sam malu igru „Gradske čistoće” i krenula u potragu za „izgubljenim” kontejnerom.

– Hajde da ga potražim na okretnici autobusa broj 33. Tu je i prodavnica. Najlogičnije da je sada na tom mestu – ne shvatajući da gradske službe nekad rade mimo svake logike.

Nastavljam ka okretnici autobusa 25P – sigurno ću ga tu naći! Ali, ni tu nema kontejnera.

Ostaju mi dakle tri opcije: smeće ću nositi do kontejnera kod Doma zdravlja u Kumodražu, nosiću ga opet u stan u Tekeriškoj, ili... ali to je već posao za adrenalinske zavisnike... odneću ga u kontejner ispred Kumodraškog groblja. Prva opcija otpada jer veče odmiče, ulice su puste i pune negostoljubivih pasa, druga varijanta ne dolazi u obzir jer mi se iz podsvesti javlja glas pokojne babe koji šapuće da smeće „ne valja” vraćati kući, tako da odlučujem da još malo živim taj „život na ivici” i spustim se do večne kuće svojih nekadašnjih komšija. U ulici do groblja svega tri svetiljke, a u daljini, poput oaze u pustinji, pod svetlošću, posle neverovatnih 45 minuta lutanja, konačno mi se ukaza kontejner.

– „Gradska čistoćo”, pobedila sam! Bože, oprosti mi što u ovo doba uznemiravam ovaj pošten svet! – razmišljam.