Alekova poslednja utakmica

Jutarnji pregled hotelskog kompleksa prekinuo sam na 27. spratu, kod apartmana 2703 iz koga sam godinama osećao reski miris zaprške mađarske kuhinje.

Prvo sam ugledao dugačka bolnička kolica-krevet, medicinare u zelenim odelima i zabrinuto lice Alekove supruge Megi, koja je unezvereno izvirivala iza leđa ekipe hitne pomoći. Na bolničkom krevetu na točkovima u beloj posteljini, umotan u belo platno i na dva mesta kaišem uvezan, sa licem beljim od bele posteljine ležao je Alek.

Aleka i Megi poznajem duže od 10 godina. Prvo je potpisao pred matičarem, a potom i za prvi tim ‚‚Honveda” iz Budimpešte 1956. godine, a već sledeće godine prebegli su u Suboticu. Tu su ostali šest meseci, pa još šest u Bosni, negde blizu Sarajeva, a potom ih prebacuju u Austriju u veliki emigracioni kamp. Odatle ih put vodi do Đenove i brodom dalje, preko velikih voda i malog izbora, u Ameriku ili Australiju.

Sličnu iseljeničku priču spominjali su mi brojni naši iseljenici iz tog vremena. Neki nisu hteli u vojsku, a neki nisu hteli da sa mladom suprugom noći provode zajedno da starom bakom u maloj kuhinji. Neki su odustajali od namere da zapale vatru vlastitog ognjišta i gledali da zapale što dalje a da nisu ni znali šta ih čeka. Nisu znali šta hoće, ali su bili sigurni šta neće.

Svi pamte ime prve učiteljice, amper supu, crne medenjake i ime broda iz Đenove na putu za luku Frimentl u Pertu u Australiji, odakle su upućivani ka Melburnu i novom životu. Pamte svaki detalj putovanja koje je trajalo „samo jedan mesec” kako bi Megi uvek naglasila. Iz njihovih priča to jednomesečno putovanje mi je delovalo lakše, bolje, kao mali izlet u odnosu na moje 24 satno lomatanje avionima do Beograda.

Pričali su mi detalje putovanja. Pamte muku sa morskim i drugim  bolestima, posne čorbe od krompira, udare vetra i žestinu talasa. Razdvojenost muških i ženskih kabina u potpalublju. Ni danas mi nije jasna ona njihova zemljakinja iz Debrecina koju je u Pertu čekao nestrpljivi verenik, a ona sa broda otišla sa novim izabranikom u novi život.

- Samo smo po danu bili zajedno”, čudila se Megi, na šta bi Alek samo kratko dodao:

- Pa to ti je to.

Redovnu jutarnju kontrolu usporio bih blizu 27. sprata. Moj vojvođanski njuh nepogrešivo bi detektovao neodoljivi miris mađarskog gulaša. I uvek je bilo razloga da se svrati i nešto popravi, pomeri, zameni pregorela sijalica, ili makar da se udeli osmeh ili kompliment dobrim domaćinima i lepom danu.

Ljubazan poziv, mali odmor, domaći gusti sok i tanjir se ne odbijaju, pogotovo ako se zna kada treba banuti.

Prvi udar ljute zaprške podseti me na moju Panoniju, čarde, pesme, čardaše i tamburaše i obesnu igru mađarskih čikoša, na nekom od brojnih panađura moje mladosti.

Držanjem, oblačenjem, veličinom apartmana i udobnim nameštajem govore da su se odavno odvikli od zajedničke, limene barake, blizu luke Frimentl u Pertu i prve skromne kuće u melburnškoj četvrti Ričmond. Bilo je vidljivo da im je ostalo više novca nego koraka ispred, ali nisu žurili da potroše ni jedno ni drugo. Držali su se jedno za drugo i držali su se dobro. Vitka  staklena vitrina, kao što su oni bili u mladosti, bila je zaklonjena masivnim tv kabinetom, kakvih je danas sve manje kao i onih koji su ih davno postavili.

Na moje upite Alek bi brzo prevalio par koraka do ugla, a već je prevalio osamdeset. Zaštićeni od prašine i zaborava sportska kolekcija, izbledelih fotografija, diploma, pehara, medalja. Alek, već dobro oronuo, sa prozračnim licem, kosom i stasom se ispravi, isprsi i sigurnijim glasom mi izdeklamova:

- Grošič, Rakoč, Larant, Banjal, Božik, Kotas, Budaj, Kočiš, Tiči, Puškaš, Cibor. To je najbolji sastav Honveda i kičma mađarske reprezentacije, a onda mi pokaza sebe i sve klubove Melburna gde je igrao polutku, sa zavidnim brojem utakmica još od podmlatka Honveda.

Pre nekoliko godina svratio sam Milanom, hotelskim majstorom, zbog neke ozbiljnije popravke. On je iz malog bosanskog gradića sa velikom fabrikom iz doline Lašve. Slušao sam ga kako se Megi žali na bolest svoje supruge Zorke. Tada je Megi rekla da je to i njeno ime na mađarskom. Izašli smo. Do lifta sam Milanu naveo više ženskih mađarskih imena. I na svako je odrično vrteo glavom.

- Sad ću ja nju upitati:„Šeftelijo moja, kako se zove ona tvoja imenjakinja Megi na mađarskom?”

-Hajnalka.

Alek je igrao za grčke i italijanske klubove u Melburnu, (Ričmondu i Karltonu), a najviše se družio sa našima. Znao je dosta naših reči. U Subotici je za šest meseci meseci naučio manje nego u malom gradiću iznad Sarajeva, kome nisu zapamtili ime. Sećaju da počinje sa S i upamtili su ga po hladnoći i snegu i ledenim vetrom, gorim od onog severca mađarskih pustara. Za godinu boravka kod nas i druženjema s našima u Australiji Alek je imao solidan fond naših reči.  

Prvu kuću su mu kupili grčki piljari posle osvojenog prvenstva, a naredne godine opremili Italijani, vlasnici restorana, kada je prešao kod njih.

Megi je bila izabranica i njegova ljubav, a fudbal -  život.

- Mi smo pobegli 1957, a Ferenc Puškaš 1958. dve godine posle ‚‚mađarske revolucije”, govorio je Alek.

- Bio je moje visine, nešto preko 170 santimetara, a kao kapiten čuvene mađarske „lake konjice”, dostigao je planetarne fudbalske visine. Proslavio je i „Honved”, mađarsku reprezentaciju, ali i „Real” iz Madrida. Uvek bi priču završavao bez daha deklamovanjem u nizu najboljih jedanaest „Honveda” koje sam vremenom i ja naučio kao i mojih: Šoškić, Jusufi, Mihajlović...

Kada bi se dohvatio daha završio bi vragolastim, mladalačkim osmehom i kretnjom ramenima i rečima j… ga, ili bi prvo potegao tu našu čuvenu poštapalicu, pa tek onda bi udahnuo vazduh.

Često smo sedeli na prostranoj terasi njihovog apartmana, koji je visoko lebdeo iznad Pacifika. Bili smo iz dve zemlje, sedeli na terasi treće i obojica zagledani u nemirne vode Tihog okeana, čiji su igričavi talasi neumorno i bučni, hitali ka nama i zgasli na širokoj lepezi peščane plaže Srfers Paradajza. Dok nam je iza leđa dremala Megi i luksuz njegovog apartmana često mi je znao reći.

- Ovo je dobra zemlja. Zapamti, ovde je siromašan samo onaj ko sam izabere da to bude.

Razgovor bi završavali praznim čašama gustog domaćeg soka, koje nam je Megi doturila i dugim ćutanjem, obojica zagledani u beskraj pučine. On je u izmaglici daljine tražio Honvedov stadion u Budimpešti, a ja navirivao da dokučim jesu li se vratile rode na bandere na uglu ulica Ivana Milutinovića i Bude Tomovića u mom Ravnom Selu.

I samo tada i ja bih potegao tu, našu i Alekovu poštapalicu, nekad pre, a katkad posle dubokog uzdaha: J... ga Alek. Tada bi mu se oči i osmeh raširili kao pustare čim se prođe Segedin i njegov Kiškunhalas na putu za Budimpeštu.

Zvucima tihe najave alarma otvoriše se vrata lifta broj četiri na 27. spratu. Pre nego što su poslovični medicinari krenuli svojim poslom zamolio sam ih da stanu na trenutak. Alek me je gledao sitnim, upalim, okruglim očima. Nije uspevao da podigne ruku, samo se par prstiju, belih i prozračnih odvoji i prope iz beline bolničkog kreveta.

- Alek, zakazali smo u subotu utakmicu protiv onih levata iz Brodbiča. Požuri nazad!

Lice mog starog, mađarskog prijatelja, Aleka je bojom i izgledom pokazivalo gde se uputio i šta je naumio. Uspe podići prste, poduprevši ih osmehom širokim kao naša Panonija i kriškom nade u odsjaju, kao mlad mesec nad mojom Bačkom.

I tada mu se jedva čujno prope i ote glas i dopuza do mene: „J… ga, La-zar”.

Od tada nerado zalazim na 27. sprat luksuznog hotelskog kompleksa u Srfersu na Gold Koustu.

Bar da ga upitah za kršteno mađarsko ime, morao ga je imati. I uvek mi naviru imena: Ferenc Puškaš, Šandor Kočiš, Jozef Božik, Đula Grošič i moj mađarski prijatelj koji im se pridružio.

Lazar Kovačić, Gold Koust Australija