Rubens na žurci u Majamiju

Baš je tako nešto trebalo prozi Saše Obradovića. Malo žurke u drugom delu u toplom Majamiju koji bi razbio pomalo klasičnu atmosferu priča i romana čije su teme izvučene iz literature. Postmodernistička obrada već napisanog koja je vrhunac imala u prvoj Obradovićevoj zbirci pripovedaka „Ulazak u zamak“, a čijim se oruđima pisac služio i u romanu „Mardijan je najzad mrtav“, na delu je i u „Vrtu ljubavi“. S tim što ovoga puta nova priča ne nastaje na marginama lektire, već u pogledu na Rubensovu sliku oko koje nastaju svi zapleti.

Bez svake sumnje, to je zanimljiva literarna igra koja će u trećem Obradovićevom proznom koraku biti bliža svakodnevici, aktuelnom, kako god, te samim tim i nekako punija života (postoji li u rečniku književnih termina), punokrvnija, življa od postmoderne koja se inteligentno ali pomalo hladno igra klasikom. Party, drugi deo „Vrta ljubavi“ smešten u naše doba, eksplodiraće, ne bez posledica, i svojom eruptivnom playboy emocionalnošću, uz sve mane, napraviti jedan jači rez u Obradovićevoj poetici.

Prvi deo „Vrta ljubavi“ događa se u Antverpenu 1625. godine i za glavnog junaka ima flamanskog majstora Pitera Paula Rubensa, tačnije njegove bračne nesporazume sa Izabelom Brant koja otkriva suprugovo neverstvo. Baš kao i u prethodnim delima, Saša Obradović (Valjevo, 1968) vrlo temeljno i pažljivo oživljava epohu u koju je smestio svoj roman, koncipirajući prvi deo oko zabave koju priređuje tamošnji stari gradonačelnik Niko Rokoks. A onda, nakon čitaočevog povesnog uljuljkivanja koje je, kada se o knjigama ovoga pisca govori, redovno prijatno, dolazi već pomenuti drugi deo Party, 31. decembar 2000, Koral Gejbles, Majami, i još jedna žurka koju povodom dočeka novog doba organizuje tamošnji gradonačelnik Nik Viloubi, za svoje poznanike i prijatelje, bogataše, džet-set Majamija. Dakle, dve prostorno i vremenski udaljene žurke koje svakako liče jedna na drugu. Zajedno sa zapletima iz prošlosti, obe ostavljaju čitaocu mogućnost da sam izvrši projekciju i zapita se nisu li se prepoznatljivi portreti žena sa Rubensovih slika pretvorili u fotke „Plejbojevih” razgolićenih cica koje se šetkaju oko gradonačelnika Viloubija. 

To, međutim, nije kraj igre. Sledi treći deo, smešten u Njujork i Amsterdam u vremenu sadašnjem, pa „Vrt ljubavi“ dospeva i do Menhetna, gde se postavlja pitanje ko je onaj koji roman pripoveda. Ispada da su sva prethodna poglavlja koja smo pročitali zapravo delovi romana čiju spisateljicu upoznajemo u Americi, kraj slikara koji pravi svoju verziju jedne od najčuvenijih Rubensovih slika. Pri tom, Rubensova dela sastavni su deo sva tri zapleta. Onoga u Antverpenu kada Rubens stvara, onoga u Majamiju gde se kopija slike pojavljuje gotovo neprimetno tek kao detalj u scenografiji žurke, i trećeg u kome njujorški slikar pravi svoj „Vrt ljubavi“, čime dobijamo još jedno vremensko i prostorno transponovanje, još jednu varijaciju, izobličavanje, da li bismo pogrešili ako bismo rekli: još jedno legalno falsifikovanje života?!

Iako je poglavlje Party možda najinteresantniji deo romana, Saša Obradović, može biti, bolje, temeljnije, sa više pažnje pripoveda u onom delu knjige u kome je glavni junak slikar Rubens. Već u drugom delu moglo bi nam se učiniti da je pisac pomalo požurio, da je uveo suviše velik broj likova za toliko prostora, te da pojedine likove nije sasvim precizno isprofilisao ili da je pre preko njihovih biografija prešao suviše brzopleto, koliko god to instant životu u Majamiju zapravo odgovaralo.

Možda bi se moglo postaviti i pitanje da li su romanu bile potrebne dodatne verzije već ispričanih priča i epiloga, kao i poneka umetnuta epizoda na samom kraju.