O umiranju i dosadi

FORMATIRANjE
Umesto letnjefestivalski panonski grad niskokalorične zabave, Novi Sad je postao poprište besmislenih stradanja. Samo žalosno zbrajanje sudara i požara dalo bi sliku „mesta iz kojeg tama veje” umesto očekivanog rama za kompoziciju ravničarskog bluza. U životu demantovana idila sporosti i spokoja možda se uspešno čuva samo u književnosti srednjoevropskog prostora, gde se neprestano repetira ideja o tihom i laganom umiranju od dosade.

Kao što je Slobodan Tišma pre nekoliko godina Novi Sad pretočio u melanholični i bezvoljni Urvidek, tako bi sada u novopokrenutoj biblioteci „Nojzac” mogao da se sačuva san o predezgitovskoj, kosmopolitskoj prirodi grada u kome, baš kao i inače u ravnici, ništa nije kakvim se na prvi pogled čini.

Roman nama nepoznate austrijske spisateljice Marlen Haushofer (1920–1970) uvod je u novosadski poduhvat reanimacije identiteta. Mansarda (Futura publikacije 2008, prevod Relje Dražića) zagrcnuta je priča o ljubavi i smrti koje se hvataju ukoštac oko prividno običnog, sivog života u provinciji. Domaćica, majka i supruga živi spokojno svoj mali život opasan navikama i kompromisima sve dok se u poštanskom sandučetu ne počnu pojavljivati čudne pošiljke iz prošlosti. U žutim kovertama stižu odlomci njenog dnevnika, pisanog pre sedamnaest godina, u vreme kad se oporavljala od neobičnog psihosomatskog poremećaja.

Za razliku od buntovnica iz istorije i romana koje su odbijale da govore, junakinja Haushoferove odbija da – čuje. Padajući u potpuno gluvilo, mlada žena potvrđuje sve zle slutnje i podozrivost roditelja, svekrve, supruga; njen poremećaj postaje izdaja njihovog poverenja. Odvojena od muža i deteta u zatočeništvu koje je terapija i terapiji koja je zatočeništvo, veći deo dana provodeći u besciljnom lutanju ili tavorenju u kućici gde joj društvo pravi samo surovi lovac koji maltretira svog psa i njegova priprosta ljubavnica, junakinja romana Marlen Haushofer grčevito pokušava povratak normalnosti. No njen je grč u isti mah i bezuslovna predaja: bolest i zdravlje jednako podsećaju na njenu neželjenu izuzetnost. „Raspolažem samo darovima s kojima se ništa ne može započeti u ovom svetu u kome moram da živim”, kaže junakinja o sebi, svesna da ni vreme ni ozdravljenje nisu puno promenili njen privatni pakao. Iako se izlečila od gluvila, svet joj nije postao ništa prisniji no pre. Marlen Haushofer urednim, strogim i do bezličnosti jednostavnim jezikom predočava suspregnuti bol i bes koji razdiru njenu junakinju. Želja da umakne iz strogo kontrolisane idile građanskog života ostala je neispunjena do kraja, ali je bar naučila da uz pomoć malih rituala bekstva istrpi svet koji joj nije dom.

Jedini intiman, no u isti mah i zastrašujući, odnos junakinja Mansarde ostvariće sa čovekom „iks”, neznancem jednako nesrećnim i neprilagođenim, kome je njihovo druženje uz limunadu i ritual „nemog vikanja” jedini način da se održi na površini. Napor da nerazumevanje pretvore u bliskost pomoći će junakinji da se vrati mužu i prethodnom životu u dosadi, osami i ponovo zadobijenom zdravlju. Jedini način da se izbori sa svojim bolno predvidljivim suprugom, sa nepodnošljivom površnošću malobrojnih ženskih prijateljstava, sa neumitnim udaljavanjem od svoje tvrdoglavo nezavisne dece, junakinja nalazi u slikanju insekata i ptica, sedeći u sobici na mansardi, koja je u njenom građanskom životu određena za sva „negrađanska iskliznuća”.

Tiho umiranje od očajanja i dosade u malom gradiću stalna je tema panonske književnosti. Subotički hroničar iz nehata, Deže Kostolanji pisao je u romanu Ševa (B92, 1998, prevod Marka Čudića) sa čehovljevskom mešavinom ironije i sažalnog razumevanja o smernoj usedelici čije će sedmodnevno odsustvo od kuće život njenih roditelja od urednog i skromnog pretvoriti u boemski i raskalašan. No kao i gluvilo u Mansardi, jednonedeljno lutanje po restoranima i pozorištima u toaleti za izuzetne prilike biće bračnom paru Vajkai samo prolazna kompenzacija za nepriznatu izuzetnost. I Marlen Haushofer i Deže Kostolanji osećaju kako je zagušljiv svet u kome se dosada i umiranje previše druže. Ali, opet – strah od jednoličnosti jednako je jak koliko i strah da je možda jednom neće biti.