Mekdonald u Makondu

LATINOAMERIČKA KNjIŽEVNOST
Nedelju dana pre nego što je na Sajmu knjiga u Madridu počela diskusija o novoj latinoameričkoj književnosti (postmarkesovska ili književnost posle buma), brazilski pisac Žoao Paulo Kuenka otišao je kod prijatelja na jednu zabavu u elitnom kraju Rija gde se stanovi sa pogledom na pučinu Atlantika prodaju za po „nekoliko miliona evra”. Nešto posle sedam uveče počeli su da odjekuju rafali. Prvo iz pištolja, posle iz poluautomatskog oružja. Karaoke ovom muzikom nisu bile iznenađene. Tu blizu, u brdima uz Atlantsku aveniju, nalazi se favela koja je u hroničnom ratnom stanju ne sa policijom, već sa susednim rivalskim „naseljem bede”. Puškaranje je svakodnevno, posle deset minuta stižu policajci u ogromnim vozilima i sa mitraljezima čije su cevi kroz automobilsko okno isturene prema ulici. Gosti na zabavi i okolni stanari su ravnodušni (ili tako izgledaju), iako su sa dolaskom policije počele da grme i granate. Domaćica pojačava muziku i nudi još piva. Oglušivši se o savete domaćice i ostalih učesnika zabave, Paulo Kuenka odlučio se da krene kući… Na ulici pod bombama i rafalima, zviždukao je Šubertovu sonatu, mislio na daljinu koja ga deli od „žene koju je izgubio”, smišljao u sebi haiku poeziju… Većina prolaznika, kao i on, korača polako, ne okreću glavu, oči su im uprte u pravcu hoda. Tek poneko se bez stida upusti u besomučni trk.

Nešto kasnije, na tribini u Madridu, Kuenka se prisetio ove večeri kako bi objasnio šta se dešava sa piscima na kontinentu, posle latinoameričkog literarnog buma iz šezdesetih i sedamdesetih godina.

Nova proza „Belindije”

U Kuenkovim knjigama nikada niko nije ispalio nijedan metak u faveli, niti je ijedan lik bio gladan. Kao pisac ne oseća se obaveznim da svojom prozom podučava bilo koga, ili da od nje pravi pamflet. Na sreću, većina savremenih brazilskih pisaca dele s njim ovakav stav o „oslobađanju umetničkog duha. Pominje Bernarda Karvalja, Žoka Reinera Terona, Danijela Galera… Često se, međutim, kako primećuje, od pisca očekuje da bude eksplicitnije angažovan u društvenim kretanjima, pogotovo ako dolazi iz zemlje trećeg sveta. Kao da kontradikcije tog društva nisu ugrađene same po sebi u svakoj reči moje proze”. On sažeto objašnjava poetiku novijeg latinoameričkog talasa: Ne pišem ni o mecima, ni o rafalima, ali pišem „u njihovom prisustvu i okruženju”. Živite u „Belindiji” (kombinacija socijalnih prilika Belgije i Indije) a pišete kao da ste čisti Belgijanci, prigovaraju brazilskim novim književnicima, pobornici socijalno osvešćenije literature. U Severnoj Americi i Evropi izdavači uzalud očekuju da se posle buma generacije iz škole magičnog realizma nastavi sa ovom tradicijom. U rastrzanoj Kolumbiji, paravojske, gerila i narkotrafikanti opsedaju savremene pisce. U romanima se dešavaju ružne stvari, nema srećnog kraja ni tropske magije, kakva je za vreme buma opčarala, pre svega, Evropu. Nova generacija beži od „stereotipa Makonda”, imaginarnog markesovskog sela, po kome je njegovo rodno mesto Akarataka trebalo da dobije ime. Makondo je stanje duha, pre nego geografsko mesto, Gabo (kako kolumbijskog nobelovca zovu Latinoamerikanci) neponovljiv je, postoje samo neuspele imitacije.

Vojske i potkazivači

Trideset petogodišnji Huan Gabrijel Vaskez čiji je najnoviji roman „Potkazivači” („The informers”) upravo preveden na engleski, uopšte ne liči na Markesa. Umesto na mit, on se oslanja na istorijske činjenice, a iz njegove guste i komplikovane proze izviru likovi koji nemaju krila, niti im ona mogu magično izrasti kako bi se to desilo u Markesovoj hronici. Po Vaskezu, bum magičnog realizma je proširio granice onoga što se podrazumeva pod političkim romanom ali su zato potonje generacije upale u apatiju. Za onu generaciju Latinoamerikanaca koji su se poput Vaskeza rodili kada je počinjao literarni bum zelenog kontinenta, kada je Peruanac Mario Vargas Ljosa napisao „Grad i psi” (1962), politika je u literaturi prestala da bude otvorena i direktna. Ona je, kako opisuje Vaskez u eseju na temu „latinoamerička literatura posle buma”, opet postala „indirektna, eliptična”. U prozi na španskom jeziku desila se nova vrsta „političke proze bez pravljenja politike”. Ili, kako je rekao Kuenka, „pisanje pod rafalima, ali ne o mecima”. Kao jedan od predstavnika „Mek Ondo pravca” (termin za novi latinoamerički literarni pravac urbane proze, suprotne imaginarnom Markesovom Makondu), bolivijski pisac Edmundo Paz Soldan, kao profesor latinoameričke literature na američkom univerzitetu Kornel, često se poziva da razjasni novi talas latinoameričkog „antibuma”:

„Predajem Markesa svakog semestra na fakultetu. On je sjajan pisac, jedan od nekolicine iz dvadesetog veka, koji će ući u večnost. Kao čitalac, ja mu se divim, volim da se izgubim u njegovim knjigama. Kao pisac, ja međutim osećam veću bliskost sa argentinskim velikanom Horhe Luisom Borhesom ili sa američkim piscima kao što su Don DeLilo i Filip Rot. I nisam jedini, sa mnom je čitava generacija mlađih latinoameričkih književnika (Alberto Fuget i Rodrigo Fresan, na primer).”

Počeli su da objavljuju knjige u ranim devedesetim, kada je izgledalo da čitaoci širom sveta traže magični realizam i ništa drugo. Tada su shvatili da je po ugledu na Makondo, čitav latinoamerički kontinent postao „egzotično mesto, gde su magične stvari deo svakodnevnog života”. Mi u tome nismo hteli da učestvujemo, kaže Soldan. „Više kao urbani pisci ukrštamo reči sa pop-kulturom i masmedijima.”

Najnoviji roman Soldana dešava se u predsedničkoj palati u Boliviji, a glavna ličnost je pisac govora za predsednika sa vidljivim američkim akcentom. Ni u Kolumbiji nema više literarnih tragova o Makondu. Oslobađanje trofejne zarobljenice Ingrid Betankur iz tropskih nedođija, gde špartaju i pucaju „revolucionarne” narkotrafikantske paravojske, sigurno će povećati interesovanje za roman mladog Evelija Rosera „Vojske”. Uspeo je, kako kaže kritika, u onome što su do sada uzalud pokušavali bezbrojni kolumbijski pisci: da ispiše hroniku o oružanom sukobu bez patriotizma, sentimentalizma i retorike… U toj surovoj priči nema fantastike. Za to vreme, veliki Gabo, kako se čuje, dovršava novu knjigu. Naslov će joj po običaju dati na kraju.