Svet je mali, zar ne?

Veoma mlada porodica Italijana, koju smo upoznali na upravo završenom odmoru po sredozemnoj obali severne Afrike, imala je devojčicu Frančesku, koja se nekako dečije iskreno zaljubila u moju decu. Nije se odvajala od nas. Ako bi moji jeli, i ona je otvarala usta, ako bi moji pili sok od ananasa i ona bi pila. Vremenom, Italijani nam „nezvanično” prepuste brigu o devojčici, videvši valjda da po tom pitanju delujemo prilično „iskusno”. Vremenom, devojčica nije htela da ruča, ako mi nismo pošli na ručak itd...

Na kraju, Italijani vide da je vrag odneo šalu, i kao u onoj narodnoj „ako ne možeš da ih pobediš, ti im se pridruži”, krenu da rezervišu sve moguće hotelske animacije ili pak rekvizite u paru, dakle pored sebe, i za nas. Tako se dešavalo da dok smo još spavali, oni bi odlazili na plažu i rezervisali suncobrane s ležaljkama za dve porodice, jednu pored druge. U toku kupanja i sunčanja, donosili bi pivo ili druga pića (all inclusive) i za sebe i za nas. Šteta je bila što nisu govorili neki strani jezik, sem svog maternjeg, te sam gubio volju da se bliže upoznamo, jer mi je bilo muka da mašem rukama, ali sam zato dete voleo i pazio kao i svoju decu. Čak sam i nju vodio u toalet. Oni su to valjda snimili, šta li... elem poslednji dan njihovog boravka tražili su mi i-mejl adresu da bi nam poslali zajedničke fotografije dece koje su oni snimili, kao i da bih ja njima poslao naše.

Tada je „pukla bomba”.

Otkrio sam da smo „pater familias”, mladi Italijan, imenom Fabio, i ja – prezimenjaci! Prezimenom, čovek je takođe Marin!

Obojica smo se „šokirali”: on Italijan, ja Srbin, vlasnici smo istog prezimena! (Ne imena, što ne treba mešati. Marin je često ime, ali nije prezime, pogotovu u Dalmaciji). On... on je stvarno bio uzbuđen.

Nije mogao da veruje svojim očima dok je zurio u i-mejl adresu iz Srbije, ispisanu u raskvašenom pesku na obali Sredozemlja, a onda je zvao prelepu mladu Italijanku, svoju ženu, da požuri s tim pivom. Vičući na sav glas, valjda joj je usplahireno prenosio šta je upravo otkrio... Ona nam se približavala pažljivo noseći pune krigle piva.

Samo otkriće je bilo ravno senzaciji, više za Italijana nego za mene. (Pratim rasprostranjenost prezimena Marin širom globusa, ali još ne mogu sa stopostotnom sigurnošću da odgonetnem pravo poreklo.)

I stvarno, nedavno su nam „rođaci” – Italijani poslali slike s rastanka, za uspomenu.

Da, umalo da zaboravim, glavni moto priče je nešto drugo.

Šta možete očekivati ako se retko ili nikada ne pomerite iz vlastite okoline? Bar iz sopstvene vizure? Makar i na kratko. Ali ni to nije dovoljno. Morate ponešto i da preduzmete (promenite).

Inače, šta možete očekivati sutra?

Isto kao i juče – negativnu okolinu.

Svi znaju sve, a ne znaju ništa i sl.

Kako je odnos male devojčice i jednog dečaka imao snagu da pokrene stvar?

Kćer – Frančeska se „zaljubila” u Lazara, koga je zvala „Leo” i zbog toga se nije odvajala od nas.

Frančeska nije čekala da joj „tata dobavi” mogućnost, dete je znalo šta želi.

Kad mogućnost sretne spremnost dolazi do rezultata. Odrasli to pak nazivaju „sreća”. Ali dete je uzelo slobodu i preduzelo nešto – promenilo je i svoj i naš „boravak”, bar za to skupa provedeno vreme na pesku Mediterana. Dete je na delu pokazalo da kad znaš šta želiš (imaš cilj), svaki put ćeš napraviti korak dalje da mu se približiš (ispuniš cilj). Trudimo se da iz svake situacije (od)rastemo, bez obzira na to što je prečesto zatičemo sumornom.

(Ovi Marini su sa Sicilije, iz sela , Marino, o kojem su mi rekli da je iznad mora, gore, visoko u planinskom kršu, i iznad poznatijeg turističkog mestašca, za koje sam možda pogrešno upamtio da se zove Lampeduza. „Moji” Marini su pak, poreklom sa Kozare, iz sela Marini, Republika Srpska. To je skroman istinoljubiv seljački živalj naviknut na oskudicu, koji iznad svega ceni slobodu. Topli su pravoslavni vernici, ali pošto ne trpe ropstvo, u oba poslednja rata su dali istaknute borce za slobodu.)

Magistar ekonomskih nauka, Beograd