Zašto ne evro?

Kao što se i moglo očekivati, moj nedavni predlog na stranicama „Politike” da Srbija pređe sa dinara na evro izazvao je šarolike reakcije. Između ostalih, oglasio se i guverner NBS.

Da podsetim, moj stav je da bi prelaskom na evro naša inflacija najzad bila stavljena pod kontrolu i svedena na nivo evro-zone (plus-minus par procenta), pošto bi se za nju umesto domaćih političara posredno brinula Evropska centralna banka koja je kao institucija eksplicitno ustrojena da bude nezavisna od politike, sa jedinim mandatom da održava stabilnost cena. Evroizolacija bi, takođe, izbacila i devizni rizik iz finansijskih računica što bi nas učinilo privlačnijim i za domaća i za strana ulaganja. Veliki ljudski, finansijski i materijalni resursi (ekonomisti, menjači, poslovni prostor...) bi se preusmerili od stalnog pretakanja iz dinara u evre i nazad, u potrazi za zaradom ili bar zaštitom od fluktuirajućeg kursa, ka društveno korisnijim delatnostima. Najzad, eliminisanjem kursno-deviznih manipulacija ograničilo bi se i bogaćenje politički povezanih na račun svih drugih, pre svega male privrede i građana.

Sama zamena bi bila relativno jednostavna i slična zamenama starih dinara za nove, koje su obavljane više puta u prošlosti. Jedina razlika bi bila što bi NBS umesto štampanja novih dinara povlačila devizne rezerve iz stranih banaka u evrima i njima zamenjivala dinare na svojim šalterima po fiksiranom kursu. Da bi se sprečile mahinacije, dinarska štamparija bi se istog trenutka zatvorila, a uništili bi se svi dinari koji nisu u opticaju kao i svi oni koji se podnesu na zamenu.

No, da se osvrnemo redom na guvernerove argumente:

1. „Evropska centralna banka je … Ugovorom iz Mastrihta jasno definisala kriterijume koje zemlje treba da ispune da bi mogle da uvedu evro kao zakonsko sredstvo plaćanja. NBS, kaže on, razmišlja samo o legalnim i pravno mogućim scenarijima."

Implikacija da nam je za evroizaciju neophodan pristanak evropske centralne banke, tj. da bi prelazak na evro bio nelegalan, netačna je jer mi nemamo nikakav ugovor sa Evropom koji bi prekršili prelaskom na evro. Uzgred, i Island koji nije i nema nameru da postane član EU ozbiljno razmišlja da svoju krunu zameni evrom. Kažu, „teško je održavati nezavisnu valutu kad ste toliko povezani sa evropskim tržištem”. Što se tiče reakcija EU, ne treba zaboraviti da je prerastanje evra u rezervnu svetsku valutu koja je na uštrb dolara u sve široj upotrebi izvan evro-zone zapravo u interesu zemalja te zone. Najzad, ako je mogla Crna Gora, zašto ne bi i Srbija?

2. „Dosadašnje iskustvo zemalja koje su primenile evropsku valutu, nije potvrdilo da je uvođenje evra ’čarobni štapić’ koji u nekoj zemlji rešava probleme inflacije, tekućeg platnog i budžetskog deficita, zaduživanja ili preobimne javne potrošnje."

Naravno, inflacija ne bi bila „rešena” – nigde i nije, niti će skoro – ali bi nam sa dvocifrene sigurno pala na niži nivo, i to trajno. Što je još važnije, bila bi predvidivija i povezana sa inflacijom u zemljama sa kojima najviše trgujemo.

Što se deficita platnog bilansa tiče, on sigurno ne bi tek tako nestao, ali bi svakako izvoz porastao, a uvoz opao, tim pre ako bi uz prelazak na evro istinski liberalizovali tokove robe i kapitala. Najbolja potvrda za ovu prognozu je da se pre svega izvoznici mahom slažu sa prelaskom na evro, a i javna je tajna da je oprobani recept za bogaćenje politički povlašćenih precenjena domaća valuta uz monopolski položaj uvoznika i prikrivene kreditne povlastice.

Najzad, i budžetski deficit bi se ograničio jer bi budžetska potrošnja bez emisionih manipulacija bila potpuno transparentna u odnosu na ono što se ubere od poreza i dažbina. Jedini dodatni izvor, pogotovo kad usahnu prihodi od privatizacija, bilo bi eksplicitno dodatno zaduživanje države u evrima, a i ta mogućnost bi bila ograničena zbog vrlo niskog kreditnog rejtinga.

3. „… nezavisna monetarna politika širi prostor za sprovođenje makroekonomske politike, pošto predstavlja dodatni instrument u jačanju monetarne i fiskalne stabilnosti. Ko se odriče svoje valute, javno priznaje da za to nije sposoban."

Monetarna (i kursna) politika jeste moćna alatka, ali je i mač sa dve oštrice, pogotovo u našem političkom i ekonomskom miljeu u kome je relativno lako svaljivati većinu tereta restriktivne politike na politički malo uticajne aktere kao što su stanovništvo i mala privreda.

Što se odricanja od sopstvene valute i nezavisne monetarne politike tiče, to je za nas iz opravdanih razloga bolna i osetljiva tema. Ali ne zaboravimo da su i drugi imali jake emotivne razloge za zadržavanje nacionalne valute. Nemci su to učinili, iako je njihova marka bila jedna od najčvršćih valuta poslednjih decenija dvadesetog veka i kao takva veliki izvor nacionalnog ponosa. Da ne govorimo o zemljama poput Italije i Grčke koje su tradicionalno kuburile sa inflacijom pa su „nezavisnu” centralnu banku dobrovoljno žrtvovale zarad stabilnosti cena i dugoročnog ekonomskog interesa.

Izbor je znači između niske i predvidive inflacije i „nezavisnosti” monetarne politike koja se na kraju i tako uvek okrene u korist moćnih i politički povezanih na uštrb svih drugih. Kako je članstvo u EU za većinu nas ionako deklarisani cilj, šta nas onda sprečava da bar njegove monetarne blagodeti ne krenemo da uživamo što pre?

Potpredsednik američke Federalne banke za 
hipotekarne kredite, bivši viceguverner NBS