Briga me za tvojih 20 kilograma

Nije baš najjasnije na koji način nadležni mere popunjenost vozila posle čega uporno tvrde da su autobusi prosečno popunjeni i da nema većih gužvi, jer ih slika iz dana u dan uporno demantuje. Sa nesnosnim gužvama počela je i prva novembarska radna nedelja vozača na liniji 26. Ne, nije reč o špicu već o prepodnevnim polascima van špica. Poštovao se juče ujutru red vožnje, nije da nije, ali kako je koje vozilo nailazilo iz pravca okretnice u naselju Braća Jerković, slika je bila ista. Većina putnika ulazi, manji deo njih izlazi i već kod stanice „Centralno groblje”, gužva je bila nepodnošljiva... Baš tu negde malo posle stanice „Centralno groblje” u autobus, nešto posle 10.30 sati, ulazi veća grupa putnika. Gunđaju, negoduju što jedva mogu da se uguraju, ali svađe nema. Sve do...

„Zdravo, majstore! Moram da stanem ovde, imam ovih dvajs’ kila, pa ne mogu da se pomerim”, obraća se vozaču stariji muškarac koji je sa džačićem ušao na prednja vrata.

„Izvinite, ali tu ne možete, zaklanjate mi pogled. Pomerite se malo napred”, uzvratio je vozač sugerišući da je stariji muškarac zaklonio retrovizor i dobar deo prednjeg stakla sa desne strane.

„Ma znam, ali nemam gde, gužva je”, negoduje, i dalje žalostivo, stariji muškarac.

„Vidim da za toliko ima mesta, možete malo napred, a i kod zadnjih vrata ima mesta za vas i to što nosite. Zaista mi je nepregledno ako tu ostanete”, objašnjava šofer.

„Ma ja bih, ali ne mogu sa ovim, jedva sam ovde uneo uvih dvajs’ kila. Neću mnogo da smetam”, uporan je stariji muškarac.

„Čoveče, lepo ti kažem, ne možeš tu da stojiš, ne vidim lepo”, sada vozač koliko god se trudio da bude smiren i ljubazan već počinje da gubi strpljenje.

„Pa šta ću, al ne mogu od ovih dvajs’ kila. Šta ti je problem, vozi kao i do sada”, bezobzirno uporan putnik nastavlja po svom.

„Čuj, ne zanimaju me tvojih 20 kilograma, jel shvataš da moram da vodim računa o bezbednosti svih putnika”, ponavlja mu vozač, ali videvši da ne vredi, nastavlja da vozi ka stanicama „Peke Pavlovića”, „Miška Jovanovića” i dalje ka pošti na Dušanovcu.

Baš tu veća grupa putnika izlazi, veća grupa ulazi, a oni koji su ostali odranije pomeraju se malo kako bi im koliko-toliko bilo udobnije. Svi, ali ne i putnik sa „dvajs’ kila”

„Čoveče, možeš li sad da se pomeriš konačno, treba da skrenem gore, ništa ne vidim”, skreće vozač pažnju, dok se približava skretanju iz Kruševačke u usku Ulicu Todora Dukina, putniku koji ni da se makne sa prednjih vrata.

„Šta si bre ti zapeo, vozi ako ’oćeš, skreći, šta ti ja smetam? Ne mogu, lepo ti kažem, od ovih dvajs’ kila”, polako putnik koji je glumio žrtvu postaje drčan.

„Ma briga me za tvojih 20 kilograma. Kao da si jedini u ovom vozilu. Shvataš li da ništa ne vidim sa te strane, a treba da skrenem”, sada već ljutito uzvraća vozač.

„Ma vozi tu i ćuti. Jooooj, samo da izađem, al ako te sledeći put vidim...”, sve je bezobrazniji putnik.

„Šta ćeš ako me vidiš? Šta? Evo sad ću lepo da stanem na skretanju, pošto ništa ne vidim, pa kad ti rešiš da se pomeriš, nastavićemo. A ti objasni drugim putnicima zašto stojimo”, iako se trudio da ostane smiren vozač je potpuno izgubio strpljenje zbog bezobraznog putnika.

„Šta, nećeš da voziš, dobro! Ne moraš...”, nastavio je po svom putnik.

„Znaš šta, nismo mi vozači krivi što su svaki dan gužve u vozilima. A, ako hoćeš nekom da se žališ, žali se Vesiću što su gužve i što nema vozila, a mene pusti da radim!”, na čikanje ovog putnika uzvratio je vozač.

Ubrzo su, shvativši šoferovu muku, počeli da reaguju i drugi putnici sugerišući im da se smire i da se vožnja nastavi kako treba.

Uporno bezobrazan putnik konačno ućuta, naravno ne pomerivši se sa vrata. Vozač svestan svojih obaveza, brige o drugim putnicima i pravilima, ipak polako nastavlja da skreće ka Todora Dukina rizikujući da ga neko udari u toku skretanja, jer ne vidi dobro sa prednje desne strane.

Posle petnaestak minuta stiže ova „dvadesetšestica” u centar.

„Vozi, vozi, samo ti vozi. Hahahahaha”, drsko, izazivački poručio je šoferu, kada je konačno izašao na Terazijama, putnik koji je sve vreme pravio problem kod prednjih vrata.

Vozač, šta će, samo se nasmejao na to, a pogledi drugih putnika poručivali su: „Ma pustite ga!”