Stradanje crkve i naroda u mačvanskom selu Drenovac

U jednom delu troknjižja „Srpske trilogije” poznati pisac i ratnik Stevan Jakovljević predstavio je sve strahote i stradanja u selu Drenovac u Mačvi za vreme Velikog rata. Pošto je srpska vojska u drenovačkom ataru i u samom selu vodila žestoke borbe protiv nadirućeg neprijatelja, austrougarske vojske, koja je nadomak Drenovca prešla reku Savu, Jakovljević je u svojstvu neposrednog učesnika ratnih operacija u predelu reke Save opisao i rušenje artiljerijskim granatama velikog crkvenog tornja pri Hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Drenovcu.

O tome kazuje mermerna ploča koja se nalazi u unutrašnjosti drenovačke crkve iznad ulaznih vrata i podignuta je u znak sećanja na njeno stradanje tokom ratnih dejstava na ovim prostorima. Na njoj je isklesan sledeći tekst: „Ovaj sveti hram porušiše početkom Velikog rata u 1914. godini kršteni varvari Austro-madžari. Obnovljen je u 1923. godini za vlade kralja Aleksandra P. Karađorđevića.”

Prilikom poratne obnove crkveno kube je popravljeno, ali je pritom skraćeno za šest metara u odnosu na prvobitnu gradnju.

Zato je izuzetno važno kulturom sećanja pomenuti stradanje crkve i naroda u ovom mačvanskom selu u tom turobnom vremenu. Mučeništvo i patnju crkve i naroda tadašnji parohijski sveštenik protojerej-stavrofor Jakov Jos. Čupić u letopisu naslova „Drenovačka crkva” piše:

„1914. je planuo Svetski rat.

Tada je neprijateljska, bivša austrougarska vojska, prvo iz topova sa ubojnih lađa – monitora, svu crkvu bombardovanjem izrešetala, kube i toranj oborila, zvona porazbijala... I kada je nasilno 1. avgusta 1914. prešla u selo Drenovac, narod je se skoro sav razbegao u unutrašnjost zemlje. Ono što je ostalo, sve je pobijeno, ili, u najboljem slučaju, internirano.

Veliko su zlo: nasiljem, ubistvom, paljevinom, pljačkanjem počinili vojnici carske bivše A.Ugarske vojske. Više su pogroma i svirepstva počinili, nego li negda Turci, ili čak Mongoli, Avari i drugi divlji narodi.

Crkvu su svu opljačkali, samo je jedna knjiga ostala: ’Trebnik’ Vase Nikolajevića i na njemu je neko mastilom, crvenim plajvazom ćirilicom napisao: ’26. septembra 1914. g. Uspomena kada su ovde bili Mađari – Kajafa’ (ime prvosveštenika koji je sudio Hristu – primedba priređivača).

Sem toga, imala je se na plehu izrađena zalivajuća ikona Sv. Proroka Ilije, izbodena bajonetom. Ovu je ikonu pre svetskog rata, kao prilog svoj, darovao crkvi drenovačkoj njen paroh Jakov Jos. Čupić, sveštenik.

Na istoj ikoni, koja se i sada čuva, stoji napisano ćirilicom sledeće:

’Hej, Srbi, braćo, vidite kako ste prošli sa vašim kraljem da morate da manete vašu domovinu, pa da bežite. Da je sedeo s mirom, ne bi to bilo. Ja ove ikone obesio sam u školu; gdi god koju našao.

Ja sam Srbin, i ko god ovo pročita, da mi otpiše na ovoj atres:

Mita Sabrić Nađ

San Peter Torontal međe...

... Da čujem jeste li došli natrag u vaša mesta’.”

I, kao što se iz ovoga zapisa vidi jasno: crkva je ne samo opljačkana, obesvećena pa su čak i svete ikone rasturene, bacane koje gde. Našao se ovdašnji Mita Srbin iz Banata bivši vojnik A.Ugarske vojske, te ih je sakupio, u školu ostavio, jer u crkvu nije imao gde, pošto je ova bila u štalu pretvorena.

Čak u Prosju, mestu atara sela Drenovca, našao je se jedan držak za putir od crnog štofa, a na đubrištu iza crkve: komadi i parčad stvari od razne odeće, utvari i odežda.

O zverstvima i nedelima bivše A.Ugarske vojske, koja su u ovdašnjem Drenovcu i u Mačvi uopšte počinili, napisali su njeni svedoci stranci što u literaturu, te nema mesta da bi se to i ovde, na ovom mestu, pominjalo.

Za vreme trogodišnjeg robovanja Srbije crkva drenovačka nije radila. Pred kraj 1918. godine, kada su Centralne sile i same videle svojim očima slom, pošto je njihova okrutna sila bila u ovom kraju omekšala, crkvu su tada dozvolili da se očisti od nečistoće i tada se povukli iz iste.

Narod je tada sam dolazio u crkvu: čistio je, kadio tamnjanom, palio sveće i molio se Bogu.

Za to vreme njihov je sveštenik Jakov Čupić bio izbegao u Francusku gde je od 1. 2. 1916. godine do 15. 11. 1918. godine živeo stalno u Bastia – Corse – France (grad Bastija, ostrvo Korzika, u Francuskoj), u kojem je mestu postojala srpska crkva za tamošnje izbeglice gde je služio i vršio dužnost paroha.”

Zoran S. Radovanović,
drenovački učitelj