Salonska soba

Ako je, po definiciji, „salon prostorija za primanje poseta”, zašto ga u savremenim stanovima nema? Odnosno, zašto ni u jednom projektnom zadatku za ovakvu prostoriju nije predviđen prostor? Da li zato što su posete prevaziđeni način druženja i komuniciranja među ljudima, ili zato što su spavanje, obedovanje, kupanje i kuvanje, jedini i apsolutni prioriteti, pa smo između njih i pojma „stanovanje” stavili znak jednakosti.

Salon (engl. drawing room, fran. salon, nem. Empfangs-zimmer, ital. salone, salotto), prostorija je u stanu koja služi za primanje gostiju. Salon je bio tipična pojava u apartmanima aristokratije. U mediteranskim zemljama imao je karakter reprezentativne i svečane odaje, ponekad se prostirao kroz dve etaže i osvetljavao prozorima sa drugog sprata. U severnim zemljama, salon je bio slika raskoši stanovanja i atmosfere porodičnog doma. U palatama francuskog baroka često ih ima po nekoliko u nizu. Naročito lepi i luksuzni bili su saloni u doba francuskog rokokoa, dok su u vreme neoklasicizma bili prilično uzdržani i hladni.

Od druge polovine 19. veka, u gradskim stanovima za izdavanje, salon postepeno nestaje, da bi u 20. veku zauvek bio isključen iz upotrebe. Ako je tako, gde to onda ukućani danas primaju posete?

Izgleda da je stvar postala krajnje individualne prirode: neko prima u predsoblju, neko u trpezariji, neko u spavaćoj sobi!

Najčešće se ipak prima u dnevnoj sobi. Ona je, međutim, već postala toliko multinamenska, da joj za pristojno odvijanje zadatih funkcija treba više desetina kvadratnih metara prostora. Nažalost, njena prosečna kvadratura se, u našim uslovima kreće između 20 i 30 kvadratnih metara, što je apsolutno nedovoljno za sve ono što se od nje traži: da bude poprište porodičnog života, boravka, obedovanja, ponekog hobija, često spavanja, igranja sa malom decom... Raskomoćena porodična atmosfera sigurno nije pogodno mesto čak i za neformalne posete, a o onim formalnim da i ne govorimo.

Znači, ipak nam je potreban bar mali „salon”, ali – gde?

Sa pojmom salona oduvek su bile povezane samo lake i lepe, udobne polufotelje – nešto između stolice i duboke fotelje. To je nameštaj koji omogućava sedenje opuštenije od onoga na stolici ali uzdržanije od onoga u dubokoj fotelji, koja vas, ako se u nju zavalite, prosto „proguta”. Nema ničeg smešnijeg ako gostu, koji je svratio na kraći razgovor, ponudite da se zavali u duboku fotelju, u kojoj mu se može desiti, da, (pored toga što će ustati sa izgužvanom odećom), ukoliko je umoran i zadrema!

Zbog toga bih preporučila da u stanu uvek planirate manji stočić sa dve do četiri polufotelje, kojima ćete imitirati svoj mali salon u jednom uglu dnevne sobe ili trpezarije. Ovo mesto će i ukućanima dobro doći kao međuprostor za igru između obedovanja i rada i odmaranja i spavanja.

Aranžiran uz balkon leti ili uz kamin zimi, ovakav detalj u sobi pružiće izvanredan osećaj udobnosti.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs