Zašto Bošnjaci

Prihvatio sam da bosanske Muslimane zovem Bošnjaci pre nego što je to učinio dobar deo njih samih. Sada već davne 1993. godine. Navikao sam na to, opravdavajući ovaj stav pristojnošću. Oni sebe tako zovu. Kada pomislim na ovaj narod, pomislim prvo „Bošnjaci”. Ipak, iz razloga političke racionalnosti neophodno je ostaviti malo prostora i za stari naziv, koliko god bio nesavršen, kontroverzan i po svojoj suštini privremen, paradoksalno konstruisan u vreme vladavine jednog režima ateističkih ambicija. Naime, dok među Srbima nacionalnih Bosanaca praktično i nema, a nestali su katolički Srbi, nacionalnih Muslimana još uvek ima, postoje u oblastima Zapadne Bosne, Crne Gore i u Srbiji. Broj im čak raste. Muslimana raznih nacionalnosti u Srbiji ima praktično koliko i Bošnjaka, ali zato Bakir Izetbegović prilikom jedne posete Beogradu mirne duše sve njih označi kao pripadnike svog naroda.

Da ne spominjemo protest muslimanskog klerika iz Preševa koji se pre dvadesetak godina kao Albanac pobunio protiv sarajevske i bošnjačke hegemonije. Ako danas neko crkvu koja je svoj konačni okvir stekla obnovom Pećke patrijaršije 1557. godine, a kontinuitet vodi od 13. veka, sasvim ozbiljno naziva „crkva Srbije” i istima argumentima je osporava u Severnoj Makedoniji, na Kosovu, u Crnoj Gori i Hrvatskoj, zašto je onda od Srbije očekivano da prednjači u doprinosu konstrukciji i integraciji drugih nacija i njihovih verskih zajednica. Dobar primer je zahtev srpskim vlastima da nametnu rešenje ujedinjenja muslimanskih verskih zajednica u Srbiji, kao i da pomognu asimilaciju Bunjevaca u Hrvate. Ovde u povici na jedan narod, koji je 1918. u Bačkoj bio znatno brojniji od Hrvata, učestvuje i ambasador „evropske” Hrvatske, čije ime i prezime govore da mu neposredni preci nisu pripadali hrvatskom narodu.

U našoj javnosti preovlađuju dva međusobno suprotstavljena stava o težnjama muslimanske nacije u Bosni i Hercegovini. Srpski nacionalisti vide ih kao otpadnike od srpskog naroda koji su se priklonili tuđinu i sa kojima suštinski ne može biti sporazuma (za razliku od Crnogoraca, kojima negiraju postojanje, pozivajući se na moralnu fluidnost i identitetsko kameleonstvo dobrog dela njihovih vođa, ali, što je važnije, i skorašnje razdvajanje dve nacije i žive međusobne rodbinske veze). Srpska levica vidi Bošnjake kao pristojne i umivene Jugoslovene koji su u svemu u pravu i čiji su ekstremisti posledica „srpskog zla”.

Šta želi muslimanski (bošnjački) nacionalni pokret? Bosanske Muslimane u odnosu prema stvaranju nacionalne države prati jedna povoljna okolnost. Iako formalno podržani od strane većine velikih sila, NATO-a, EU, islamskih država i, doskora, Ujedinjenih nacija – oni se osećaju opkoljeno i ugroženo. Prosečnom Srbinu možda to deluje neobično – budući da je u Bosni i Hercegovini pravoslavna i srpska većina nestala tek šezdesetih godina 20. veka, dok su državne tradicije iz srednjeg veka svakako dobrim delom hrišćanske i pravoslavne, a nikako nisu islamske – ali Muslimani (Bošnjaci) Bosnu i Hercegovinu videli su kao isključivo svoju zemlju. Pogled na Srbe i u manjoj meri Hrvate kao na rajetine, tek nešto značajnije od domaćih životinja, zamenio je, posle kratkotrajnog jugoslovenskog i socijalističkog iskustva zajedništva, pogled na njih kao na neutemeljene došljake. Od islamskog integriste do homonacionalističkog aktiviste među Muslimanima vlada konsenzus o tome da je bošnjaštvo temeljna nacija Bosne i Hercegovine, da je „građanska država” u stvari uspostava demokratije u okvirima većinski muslimanskog građanstva ove države, kao i da prava Srba i Hrvata nikako ne mogu biti politička. Da ne govorimo o konsenzualnosti. Moguća su samo nekakva prava u domenu pokazivanja folklora, uvek iznova definisana isključivo muslimanskom dobrom voljom. Srbe i Hrvate, istinsku većinu u državi, Bošnjaci od sredine 20. veka vide na isti način na koji Nemci gledaju Vende i Lužičke Srbe, a Japanci narod Ainu.

Osećaj pretrpljene nepravde dominira identitetom bosanskih Muslimana. Mnoge nacije osećaju da im je učinjena nepravda. Srbi su među njima. To je važan podsticaj integraciji i delovanju, ali zamislite ove kontradikcije. 1. Imali ste podršku čitavog sveta, ratovali ste junački, a pobeda vam je uskraćena; 2. Bili ste većina u svim gradovima države (osim Trebinja i Banjaluke), a svedeni ste na dve velike doline i jednu izolovanu enklavu; 3. Jedini od jugoslovenskih naroda nemate svoju nacionalnu državu; 4. Vekovima potcenjeni od Carigrada („četrdeset Bosanaca, jedan čovek”, govorili su sve do 20. veka čak i najsiromašniji Turci na Kosovu, ocenjujući vrednost prelaska stanovnika Bosne u islam), branili ste stari poredak i kasnije nasleđe Osmanskog carstva, sve do Turguta Ozala. Često i protiv volje osmanskih vladara i turskih predsednika.

Konačno, tu je i pogled na veliku politiku. Dok su Srbi tradicionalno bundžije, koji i onda kada prihvate diktat sila, to čine kroz zube, a čak i kukavičluk prate galamom; Muslimani (Bošnjaci) poštovali su velike sile, kao što čini vlast države koja i sama veruje da je imperija. Odatle i njihovo jugoslovenstvo – Jugoslavija je bila „velika država” i „sila koja zaslužuje respekt”.

Srbija već decenijama vodi politiku prema Republici Srpskoj, koja nije ujednačena i uvek najbolje promišljena, ali je posvećena i ima kontinuitet. Podstaknuta pre svega od veoma brojnih Srba poreklom iz Srpske (u zbiru Srbi iz BiH koji žive u Srpskoj i Srbiji prevazilaze 50 odsto ukupnog broja stanovnika Bosne), ova politika, međutim, nema dugoročne ciljeve i ne predviđa punu prosvetnu, kulturnu, socijalnu i ekonomsku integraciju dve zemlje. Međutim, politika prema Bošnjacima (Muslimanima) izostala je. I dok SAD i NATO umesto Bošnjaka vode nekakvu politiku u Srbiji (preko nevladinih organizacija) šireći teze o „srbijanstvu”, potrebi stvaranja „ravnopravne” Bosne, posebnosti zločina nad Bošnjacima i beznačajnosti zločina nad Srbima, kao i u čitavim kampanjama, recimo, za jedinstveni JMBG ili stvaranje bezimenog zajedničkog jezika s hrvatskom osnovnom i latiničnim pismom...), Srbija nema muslimansku (bošnjačku) politiku iako bi joj ona pomogla ne samo u Bosni već i u Crnoj Gori, na Kosovu i u Severnoj Makedoniji.

Ključno pitanje ove politike je priznanje Bošnjaka (Muslimana), ali uz nastojanje da kulturni obrazac ostane delom zajednički. Priznavanje „bosanskog” jezika (umesto bošnjačkog) prvo u Srbiji, pa tek potom u BiH, bilo je velika greška. Dakle, priznajemo, podržaćemo, neke fondove ćemo odvojiti, ali da se bošnjački jezik razvija u duhu njegovih korena, umesto što se veštački kroatizuje da bi se razlikovao od srpskog. Pritom, nema kompromisa koji bi štetili dostojanstvu bilo kog naroda, pa čak i srpskog. Drugo je pitanje investicija – Srbija investira u bošnjačke kantone s nekim ciljem, a ne da bi umirila bošnjački nacionalizam zato što isto čini u Srpskoj. Konačno, kao što su SAD i NATO uložili velika sredstva u emancipaciju regionalnih razlika u Srbiji, ne vidim zašto i Srbija ne bi isto uradila pomažući opstanak onih identiteta (u Zelenoj Krajini, Srednjoj Bosni, Hercegovini i Crnoj Gori) koje sada strukture konsenzualne BiH nastoje da „bošnjakizuju” uprkos volji druga dva naroda.

Srbija mora da bude primer ne samo po privrednoj i finansijskoj snazi (što, nažalost, još uvek nije) već i po svojim demokratskim ustanovama, ali i po tome što zna šta želi.

Istoričar, Napredni klub