Premijer koji je ukrao narodu pobedu

Da su krhka obećanja predsednika Vlade Crne Gore Zdravka Krivokapića, shvatilo se nakon što je javno obećao da ulicama Podgorice neće ići „mercedesima” uz brojno obezbeđenje. Istina je da se ne vozi bilo kojim, već najskupocenijim „majbahom” od pola miliona evra uz obezbeđenje.

Do pre godinu dana predvodnik pobedničke koalicije, koja je nakon 30 godina srušila režim Mila Đukanovića s podrškom 41 poslanika, sada je premijer koji vlada sa samo tri poslanika njegovog potpredsednika Dritana Abazovića. Upisao se u istoriju crnogorskog parlamentarizma kao jedini koga od dana imenovanja pobednička lista osporava, a birači optužuju da im je „ukrao izbornu pobedu”.

Narod je zapazio da se olako odriče svojih reči, pa je tako kao „prvi kršteni premijer Crne Gore”, u nekoliko navrata pogazio reč da će sa Srpskom pravoslavnom crkvom (SPC) potpisati Temeljni ugovor. Da će to odmah uraditi, zakleo se i u Hramu Hristovog Vaskresenja kada se zaplakao na ramenu mitropolitu Amfilohiju nedugo nakon rezultata izbora. Bliži tom zagrljaju kažu da je mitropolit rekao: „Blago meni”, verujući da će ukinuti antipravoslavni Zakon o verskim zajednicama i potpisati Temeljni ugovor sa SPC. Istina, zakon je izmenjen i usvojen, a usaglašavanje Temeljnog ugovora s Patrijaršijom platio je smenom s mesta ministra pravde Vladimir Leposavić. Premijer Krivokapić je potom odradio „pravnu čistku” ugovora i u izmenjenim varijantima ponudio SPC na usvajanje. Iz najveće pravoslavne kuće stigao je odgovor da je „pobrkao lončiće”, nudeći da ponuđeno ne bude prihvaćeno. Prošao je i 30. oktobar, dan upokojenja mitropolita Amfilohija, kada se zakleo da će potpisati Temeljni ugovor. Obećava da će ga potpisati, ali izgleda da čeka da mu jave „oni iz jedne strane ambasade koji su mu rekli da ne potpisuje”, kako to tvrdi pozicija.

Prvi saradnici kažu da je nepopravljivi apsolutista i da njegova reč mora „pasti” na svako kadrovsko rešenje.

Pristalice pobedničke koalicije Demokratskog fronta (DF) izgubile su poverenje u Krivokapića, najpre jer je izneverio njihova očekivanja: uspostavljanje iskrene i bratske saradnje sa Srbijom, ukidanje sankcija Rusiji, povlačenje priznanja takozvane države Kosovo, veću zaposlenost, kao i obračun s kriminalom i mafijom...

Ignorisao je sve kadrove DF-a. Umesto njihovih, svoj kabinet je proglasio „ekspertskom vladom”. Zaobilazeći kadrove najjačeg vladajućeg saveza Nove srpske demokratije Andrije Mandića, ali i lidere Narodne demokratske partije, Socijalističke narodne partije i Pokreta za promene, Milana Kneževića, Vladimira Jokovića i Nebojše Medojevića, predsednik vlade je bio prinuđen da prihvati rekonstrukciju svog kabineta, ali, kako ocenjuju pobedničke partije, „pokušava dobiti na vremenu u nastojanju da formira svoju – Demohrišćansku partiju”.

Sklon je uverenju da zvanični Beograd i Moskva nešto „mešetare po Crnoj Gori” i da su provokacije s njegovim ćerkama i sinom „smišljene i ne slučajne”. Ko je beogradskim ulicama bio štićeno lice poznato je, ali ne i da li je osobama s tim statusom sve dozvoljeno.