Fascikle pune „rđavih glasova"

Imena pojedinih srpskih biznismena ispisana su na fasciklama punim dokumentacije, u kojima se osim krivičnih prijava i sudskih presuda, raznih molbi i žalbi, nalazi i gomila izjava nezadovoljnih radnika. Ovakve paralelne biografije o preduzetnicima vode se u sindikalnim organizacijama, a ako je suditi po debljini dokumentacije onda po kršenju radničkih prava uveliko prednjači Predrag Ranković Peconi, vlasnik „Inveja”. Prema rečima Dragice Mišljenović, pravnog savetnika Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost”, u gotovo svim fabrikama koje su u njegovom vlasništvu, počevši od uljara u Vojvodini, preko novosadskog „Albusa”, do beogradskog „Starog grada”, smederevskog „Milana Blagojevića” do kruševačkog „Rubina”, Peconija kao gazdu bije rđav glas.

„Počevši od toga da odmah po preuzimanju fabrike na nezakonit način otkaže kolektivni ugovor, donosi pravilnike o radu, a potom pod pretnjom otkaza proteruje sindikalce i radnike. Bez obzira na to što se na sudu protiv njega pokreću sporovi, koje on uglavnom gubi, Peconi ne poštuje sudske odluke. Javnosti je poznat slučaj u kome je on radnike iz vršačke uljare prisiljavao da odu u somborsku fabriku, ali on to radi gotovo u svim svojim preduzećima”, istakla je Mišljenovićeva i dodala da se na poslednjem Socijalno-ekonomskom savetu Vlade Republike Srbije upravo i raspravljalo o slučaju „Peconi”.

Pitali smo Slavoljuba Lukovića, sekretara sindikata „Nezavisnost”, na koji način bi on, da je kojim slučajem zaposlen u nekoj od firmi Predraga Rankovića, doskočio svom gazdi i sačuvao posao.

„Prvo bih se obratio predstavniku svog sindikata u firmi, koji bi onda kontaktirao sa centralom u Beogradu. Tako bi sa mojim slučajem bila upoznata pravna služba koja bi u firmu poslala advokata sa terena. Reagovala bi i inspekcija rada, stupilo bi se u neki vid sindikalne akcije. Sve dok slučaj ne bi stigao do suda ne bi bilo problema. Tu postupak može da potraje godinama”, priznao je Luković da, ni sa tolikim sindikalnim iskustvom, ne može da garantuje da bi uspeo da sačuva radnu knjižicu.

 „Ne moram da znam kako se piše molba i žalba, ali zato u sindikatu moram da dobijem besplatnu pomoć advokata”, objašnjava Luković.

Međutim, problem je što u velikom broju srpskih firmi sindikati ne postoje, a sloboda udruživanja se pod pretnjom otkaza guši. Ipak, postoji način i da se u takvim preduzećima oformi sindikat.

Dragica Mišljenović, pravni savetnik, priznaje da je situacija trenutno takva da se osnivanje sindikata mora obaviti u najvećoj tajnosti.

„Nedavno smo u jednoj poznatoj stranoj privatnoj firmi, čije ime ne želim da spomenem, upornim radom i sa puno strpljenja osnovali sindikat. Više od mesec dana, bez znanja rukovodstva, sastajali smo se i sve dok nismo skupili neophodnu većinu da organizacija postane reprezentativna, nismo obavestili direktorku”, kazala je Mišljenovićeva.

Njena koleginica Slađana Kiković, šefica pravne službe, objašnjava da je zbog ovakve situacije delimično zaslužno i odsustvo radničke solidarnosti.

„Ne sme da bude nebitno šta se desilo vašem kolegi, jer to sutra može da se dogodi i vama. Od pojedinačnih slučajeva počinju masovna kršenja radničkih prava i zato danas, nažalost, možemo da konstatujemo da nema tog radničkog prava koje se u Srbiji ne krši. Ne može neko godinama da radi na određeno vreme, niti neko drugi da svaki dan ostaje kasnije na poslu. Međutim, sve dok ima ovoliko nezaposlenih na tržištu takve stvari će se događati i ljudi će pristajati da rade pod raznim okolnostima, jer već sutradan poslodavac može da ih zameni”, istakla je Kikovićeva.