Timočka buna – kriza s razoružavanjem

Razlozi izbijanja Timočke bune (1883) ležali su u autokratskim težnjama kralja Milana Obrenovića i njegovoj nameri da se obračuna sa populističkom Narodnom radikalnom strankom, čija je popularnost u narodu stalno rasla. U toku 1882. godine nekoliko puta su održavani parlamentarni izbori, na kojima su svaki put pobeđivali radikali. Kralj nije hteo da im poveri mandat za sastav vlade kao svojim političkim oponentima, pa su radikali izazvali krizu vlade (dajući ostavke na poslanička mesta), što je dovelo do ponovnih izbora i političke krize.

Na kraju je mandat za sastav vlade poveren nestranačkoj ličnosti, ali čoveku odanom dinastiji Obrenović – bivšem policajcu Nikoli Hristiću, koji je od kralja dobio zadatak da iskoreni „hajdučiju” u Srbiji, uvede mir i red u zemlji i kontrolu nad srpskim opštinama. U međuvremenu se javlja i kriza s razoružavanjem Narodne vojske. Kralj Milan je hteo da reorganizuje i modernizuje Srpsku armiju i radio je na tome još od završetka Srpsko-turskih ratova (1876–1878).

Kada je u Srbiju 1883. godine pristigla veća količina poručenih pušaka „mauzer M-1878/80” (tzv. kokinke), njima je trebalo naoružati armiju, dok je stare puške „grinovke” i „pibodovke” trebalo povući iz naoružanja, kao i stare tipove revolvera „franko-lefoš, M-1871” i „gaser M-1870”. Tada je ministar vojni izdao naredbu o oduzimanju zastarelog oružja starešinama Narodne vojske i obveznicima drugog poziva. Oružje je trebalo da se prebaci u vojne magacine radi konzervacije i čuvanja ili uništenja neispravnog. U naredbi je konstatovano da su starešine Narodne vojske i njihovi obveznici privatno upotrebljavali oružje, i da su ga ruinirali koristeći ga za lov i svadbarska šenlučenja. Ma koliko narod nije vodio računa o poverenom mu oružju, i ma koliko su modernizacija vojske i štednja opravdavali ovaj kraljev čin, on je izazvao burnu reakciju i narodnu pobunu, u kojoj su opozicione stranke i njihovi lideri imali ogromnog udela.

Ovo je bio prvi put da se Srbima još od početka sticanja slobode 1804. godine oduzima pravo na posedovanje oružja. Turci su još 1815. Srbima dopustili to pravo, videći da je nemoguće da ih razoružaju, u čemu nisu uspele ni energične turske paše (Sulejman-paša Skopljak, Huršid-paša, a ni Marašli-paša). Prema predanju, Marašlija je knezu Milošu to odobrio rečima: „Budite vi sultanu pokorni i odani, pa nosite i topove za pojasom”. Srbi su oružje smatrali garancijom teško stečenih sloboda, koje su krvavo otimali od Turaka, a, nažalost, i od domaćih vlastodržaca.

Neposredni povod izbijanja Timočke bune bio je početak oduzimanja naoružanja od obveznika Narodne vojske. Buna je izbila u Timočkoj krajini, sredinom 1883, u Crnorečkom, Aleksinačkom, Knjaževačkom i Krajinskom okrugu, s centrima u Sokobanji, Knjaževcu, Baljevcu, Aleksincu i Svrljigu. Na oružje se diglo više od 20.000 ljudi. Vođe bune bili su pop Marinko Petrović iz Boljevca (zvali su ga Srpski Robespjer), trgovac Ljuba Didić iz Sokobanje, Aca Stanojević iz Knjaževca. Podršku su im dali prvaci Narodne radikalne stranke, čiji je veći deo poticao iz Timočke krajine, pa i sam Nikola Pašić. Pobunjenici su zauzeli Boljevac, a potom i Sokobanju, Knjaževac i Svrljig i zaveli „narodnu vlast” koju su činili lokalni odbori radikala.

Kralj Milan i predsednik vlade Hristić zaveli su vanredno stanje u pobunjenim krajevima. U Beogradu su uhapšeni članovi glavnog odbora Radikalne stranke, a Pašić se u poslednjem trenutku spasao od hapšenja begom u Bugarsku. Milanov najbliži saveznik Austrougarska podržala ga je u razračunavanju s rusofilskim radikalima. Trupe stajaće vojske pod komandom đenerala Tihomilja Nikolića poslate su da uguše pobunu. Stajaća vojska ubedljivo je odnela pobedu u svim bitkama s pobunjenom narodnom vojskom: 11. novembra 1883. na Gramadi kod Knjaževca, 13. novembra je zauzela Knjaževac i Svrljig, a potom i druga uporišta pobune, koja je time i završena. Presudila je bolje opremljena i organizovanija vojska s modernom i efikasnijom artiljerijom.

Više od dvadeset vođa pobune osuđeno je na smrt i streljano na Kraljevici kod Zaječara. Na smrt su u odsustvu osuđeni i Stanojević i Pašić, a više od 700 članova radikalne stranke osuđeno je na dugogodišnje robije. Tim činom je završena sramotna epizoda istorije našeg naroda i države, iz koje ni kasnije nismo izvukli pouke da samo sloga i narodno jedinstvo spasavaju i utemeljuju postojanost i državotvornost jednog naroda, a ne stalne dinastičke ili ideološke podele.

Miomir Garašanin,
Beograd