Film nije roba

Palić – Početak 15. festivala evropskog filma u Paliću obeležilo je prisustvo britanskog reditelja Kena Louča, kojem je na otvaranju festivala uručena nagrada „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskom filmu. Louč, škotski levičar i rado viđen gost vodećih svetskih festivala, već decenijama je dosledan sebi. Od filmova „Otadžbina”, preko „Kišnog kamenja” ili „Zemlje i slobode”, do drama „Zovem se Džo” i „Vetar koji njiše ječam”, Louč slika odnos pojedinca prema sistemu u kojem živi, i njegovu neprestanu borbu za svoja prava i, iole, bolji život.

Primajući kansku „Zlatnu palmu” za film „Vetar koji njiše ječam” izjavili ste: „Biću zadovoljan ako film bar malo doprinese suočavanju Britanije sa svojom imperijalističkom prošlošću, jer nam to pomaže da se suočimo sa vremenom u kojem živimo”. Ima li pomaka u tom odnosu Britanije sa prošlošću, odnosno u našem suočavanju sa vremenom u kojem živimo?

Bojim se da je taj pomak mali. Problem je u tome što javnu diskusiju kontrolišu moćni štampani mediji, političari i televizijske kuće. Oni imaju jedno ustaljeno shvatanje Britanije i njene prošlosti i, nažalost, ne menjaju svoje mišljenje. Neki pojedinci su uspeli da razviju drugačija gledišta, međutim, javna diskusija koja se odvija u štampi, na radiju i televiziji kontrolisana je od strane moćnih ljudi u državi. Njima nije u interesu da menjaju svoja gledišta, jer uvek govore kako je Britanija domovina demokratije, slobode govora i slobode uopšte – iako, naravno, nije tako.

Upravo montirate novi film o navijačima u Britaniji. Možemo li i dalje očekivati kritiku društva u kojem živite?

Da, na izvestan način, ali ne možete uvek iznova snimati jedan isti film, morate malo menjati, tako da će moj sledeći film biti malo vedriji!

Više puta ste sarađivali sa Polom Lavertijem, kao scenaristom, ali i kao glumcem, pa i na novom filmu. Da li je ta saradnja proistekla iz sličnosti?

Pol i ja smo se upoznali dok je on radio u Nikaragvi. Napisao je jedan scenario, a onda smo pomislili da bismo mogli da snimimo zajedno još jedan film, i tako se naša saradnja nastavila. Imamo veoma dobru saradnju: smejemo se istim stvarima, ljute nas iste stvari, i meni se dopada način na koji on piše. Pol piše veoma istinite priče i stvara istinite likove, što se meni sviđa.

Naš reditelj Emir Kusturica smatra Vas svojim srodnikom, naročito u otporu prema holivudskoj mitologiji, stavljajući Vas u društvo sa Almodovarom, Džarmušem ili Kaurismakijem. Kako vidite sebe u toj konstelaciji?

Kusturica snima neobične i posebne filmove u kojima iskreno uživam, i drago mi je što me je spomenuo. Mislim da svi mi pokušavamo da pravimo filmove koji su drugačiji, da kažemo nešto originalno i da predstavimo svet onakvim kakav jeste. Pretpostavljam da je to ono što nas spaja. Takođe nas povezuje i to što filmove vidimo kao vid komunikacije, a ne kao robu. Holivudski film je roba, proizvod čija je svrha da donese novac. Mislim, ljudi koje pominjete film doživljavaju kao način komunikacije sa drugim ljudima i to je ono što predstavlja veliku razliku.

Koje su po Vašem mišljenju osnovne karakteristike evropskog filma? Šta je to što ga čini posebnim u odnosu na ostale kinematografije?

Evropski filmovi su raznovrsni, jer u Evropi postoje različite kulture. Britanska kultura je drugačija od francuske koja se razlikuje od kultura istočnih ili skandinavskih zemalja, a one su potpuno drugačije u odnosu na, recimo, špansku kulturu. Imamo mnogo različitih kultura i jedna od glavnih karakteristika evropskog filma jeste da poštuje sve te razlike. Raznovrsnost je jedan od ključnih elemenata. Takođe, kao što sam rekao, nas ne interesuje pravljenje robe i njeno doterivanje kako bi se ostvarila masovna potrošnja. Umesto toga, zanimaju nas ideje pisaca, reditelja i glumaca. Više insistiramo na originalnosti, ali osim toga, evropski film je vrlo raznovrstan, od nadrealizma do socijalnog realizma i svih ostalih tipova filmskog stvaralaštva.