Beogradski metro između struke i politike

Sumnjičav sam zbog izgradnje metroa. Stanica mi nije ispred kuće, što me već ozbiljno ljuti, a do posla se prošetam desetak minuta. Zašto bih onda vodio računa o problemima onih s periferije? Toliko ih žalim da mi suza kvasi tastaturu. Ako im se žuri, neka uzmu taksi. Ako zakukaju zbog nesnosne saobraćajne gužve, neka stave slušalice na uši. Kažu da muzika deluje dobro na nervni sistem. Predlažem da slušaju transcedentalne etide Franca Lista, nikako Đanija. To ne važi za taksiste. Oni su stekli kolektivni imunitet na virus saobraćajnog meteža.

Kritičari se pitaju zašto se zasipa onolika zemlja na Makiškom polju. Ne misle valjda da Vučić planira da Beograđane napije česmovačom i da tako sigurno dobije beogradske izbore?

Ne razumem, takođe, ni toliku halabuku povodom cene gvozdenog konja koji će galopirati ispod zemlje. Naravno da mi se cifra čini previsokom. Evo zašto. Poznajući Gorana Vesića, a krenuo je u akciju, sam protiv svih, Goran bi krampom sam prokopao prvu metro-liniju, a onda bi i vukao vagone. Ako mu se posreći, u kompoziciji bi bio i Aleksandar Šapić. Po toj računici sve osim Vesićeve nadnice bačena je lova.

Mogu da nabrajam dalje svoju antiprotivnost prema beogradskom metrou, mogu da se pridružim profesorima Građevinskog fakulteta, pojedincima urbanistima i takozvanoj stručnoj javnosti, ali taj posao će biti puko traćenje vremena. Kada za nekoliko decenija budu čitali ovaj pokušaj gunđanja, smatraće me izgubljenim slučajem iz ovog vremena. Jasnije rečeno, biću smešan. Bilo je mnogo takvih svetlih primera. Jedan novinar „Politike”, sada u penziji – a poznajem čoveka, važi za mudraca – o „Beograđanki” je sredinom februara 1987. godine pisao kao o – bolesnoj palati.

Zaposleni u njoj, tvrdio je on, do podneva su izgledali normalno, ali bi tačno u podne počele da ih spopadaju bubice. Što u glavi, što spolja. Zaposlene je hvatala glavobolja i nesvestica, pa su, posle dolaska kući, padali u krevet. To je bila diverzija bubica u glavi. One bubetine spolja, pravi kapitalci, spopadali su strane investitore s namerom da ih pojedu!

Dakle, bila je to medijska kolektivna histerija koja je, čudom, zaobilazila jednog čoveka. Zvao se Duško Radović. Kako li je Duško ostao pri sebi? Kolega nije stigao da ga pita za junačko zdravlje. Bavio se deratizacijom.

Sirota „Beograđanka”, građena od 1969. do 1974. godine, prema projektu arhitekte Branka Pešića, kao prvi oblakoder u užem centru grada, predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja beogradske arhitekture s kraja šezdesetih godina prošlog veka. U to vreme bila je najviša zgrada u Beogradu i na Balkanu. Ipak, tokom gradnje je osporavana od dela stručne javnosti, pa je nazivana „antisimbolom Beograda”. Predlagano je da se ova ružna zgrada nazove „Crnograđanka”. Em crna, em ružna. Ko se sada seća kritičara, osim onih kojima je do kopanja po novinarskoj dokumentaciji?

Šta hoću da kažem? Pohvale, primedbe i baražna paljba koje prate početak gradnje prvog srpskog metroa, večnog sna svih Beograđana, potpuno su razumljive i očekivane. Nisu u pitanju samo politički razlozi jer su se konačno tog posla dohvatili ovi koji vladaju danas, te su zaista duhovite primedbe da je odluka o njegovoj gradnji politička. Naravno da je reč o političkoj odluci najvišeg ranga, a simpatije i antipatije vezane za vlast prenose se i na metro. Dakle, u Srbiji ništa novo. Razume se da je početak radova kalendarski neuobičajeno blizak izborima na svim nivoima. Vlast bi bila neobično neinteligentna da je drugačije. Tako se vučićevci već uveliko voze pod zemljom, antivučićevci im proriču sa površine da će jedina stanica biti kod „Beograda na vodi” i da se zbog te male, bogate skupine stanara bacaju milijarde. Zar da Žika Šarenica ide peške? ...

Ceo tekst čitajte u štampanom i digitalnom izdanju "Politike"