REMONTOVANjE PROŠLOSTI

Konačno smo dobili parlament kakav zaslužujemo. Razdragani narodni poslanici uživaju u svakom trenutku svog opstrukcionog zanosa. Državna televizija prenosi nam svaki trenutak njihovog veselog posla, svaku mudrost, a naročito glupost najboljih izdanaka ovoga naroda.

Kad će kolektivni odmor tih zaludnih deputata, pa da malo da’nemo dušom! Ali, moguće je da im letovanje propadne u proceduri dogovora oko raspusta. Ne znam kako ću dočekati jesen bez andragoških poduka moralne gromade Vjerice Radete, na primer. Ili bez lucidnih replika sina glumca Aligrudića.

Naročito je teško biti lišen mentalne omorine pripadnika vladajućih partija. Njih je saznanje da su nekako napabirčili većinu sasvim omamilo i uglavnom dremuckaju ili ih nigde nema.

Uopšte, teško je razumeti kako pred ispadima političke reprezentacije Srbije, predsednica Skupštine čuva svoj psihijatrijski mir.

Vlada je tek rasitnila bonus od sto dana. Ali vicepremijer Dačić je u javnosti neprekidno. Čuo sam jednoga iz Žitorađe, kaže da je varošica potpuno ravnodušna pred usponom svog Ivice. „Mali je uvek obećavao...!” Više ih zanima mogućnost da Ceca Ražnatović, rođena Veličković, ponovo zapadne u nevolje zbog svoje fudbalske avanture. „Ivica rekao da će da bude sve po zakonu, ko je kriv – kriv, pa makar i Ceca, svetska zvezda. Ako je zvezda neka peva, niko je nije terao da trguje igračima. Al’ velike pare su to, brale!”

Dobro, priča nas uči kako će Dačić da bude pošten policajac. Mada je najvažnija značka samo jedna strana pogodnosti u kojoj se našao. Kao zamenik premijera, zadužen je i za koordinaciju poslova s ministarstvom plave sile. Dakle, sa samim sobom. Ta šizofrena pozicija će mu trošiti energiju, ali i davati ovlašćenja koja Jočić nije imao.

Pre nekoliko dana izvesni P. M. je začikavao policiju, tvrdeći da će ubiti njihovog novog šefa. Dakle, Ivicu Dačića. Ministar je odmah morao da rešava problem svoje bezbednosti, a to je loš znak.

Još se ne zna da li je pretio odmetnuti, anonimni član veb klinike, dakle onaj koji iz potaje baca pogan na svakoga ko mu se ne sviđa. I čim se latio telefona, policija ga je, dabome, našla. Ili je P. M. portparol neke opasne zavereničke grupe, zadužen da obavi psihološku pripremu Dačića za ono što ga, je l’ te, čeka?

Pre će biti da se nesrećnik koji je pretio odmetnuo od sebe. Da ima zavere to ne bi radile šeprtlje koje uhvate dok još nisu prekinuli preteću vezu. Ali, sve se mora razumeti ozbiljno, i zavere i ludaci.

Policijska revnost u rasvetljavanju zločina, makar on bio i najavljen, izaziva smerno poštovanje moje malenkosti. Dakle, jednog od miliona građana Srbije koji se svakoga dana sreću s neuređenom sferom nasilja, osobito u saobraćaju. Da ne govorimo ovde o mafijama koje je Jočić hapsio svaki čas, a sve su, fala Bogu, na broju i uglavnom spokojno rade svoj posao. Mafija i zarađuje da bi sebi platila slobodu.

Dačić će morati da razreši temeljnu kontroverzu u kojoj se našao, baveći se politikom kao „veštinom nemogućeg”! Obećao je da će policija štititi bezbednost „svih građana”. To je opšte mesto, ministar će morati da saopšti svoj program i predloži zakone koji će ga omogućiti. Ali, pre toga treba mu etička katarza, konačni raskid sa sopstvenom političkom praistorijom.

Režim kome je Dačić nekada pripadao ima na svom saldu hipoteku zločina i nasilja, mnogo ozbiljnijeg nego što je amaterski atentatorski verbalizam P. M. Neki repovi se još vuku, kao teška senka stalnog parastosa. Ubistva Dade Vujasinović i Ćuruvije još nisu rešena, a sva je prilika da je to učinila ondašnja država. Zločini koja su rasvetljeni to pokazuju (Stambolić, Ibarska magistrala).

Niko ne može svu tu mračnu istoriju nasilja, koje je proizvedeno kao državna politika, svaljivati na Dačića, samo zato što je bio Slobin portparol. Njemu to zaista ne pripada. Ako je tako, on bi morao u jednom času da kaže šta se iz te politike još može braniti, a šta se mora zauvek odbaciti. Kad to bude učinio, lakše mu je izaći iz vrednosnog košmara i na čistac sa samim sobom. Tada će zamenik premijera lakše razumeti ministra policije, a možda i obrnuto.

Dačića čekaju mnoga nerasvetljena zlodela i bar početak reforme tajnih službi. To je tek težak posao, koji nije rešila nijedna civilna vlast. Pod uslovom, naravno, da je uopšte želela. Pitanje je samo ko će koga kontrolisati: vlast službu, ili obrnuto.

Ako bude obrnuto, to znači da će prošlost dugo nadzirati sve što se ovde događa. Onda ništa neće zavisiti od Ivice, darovitog dečka iz Žitorađe. Onoga koji je iz te varoši najviše postigao u životu, posle Cece.