Pop-art i nova fuguracija na dve adrese

Žive, sveže i smele boje pop-arta privlače pažnju posmatrača koji u prolazu pored Galerije SANU teško da može da odoli da ne baci pogled, makar s ulice, na unutra izložena dela. Od pre nekoliko dana – a šteta je ne ući i unutra – u ovom, za ovu priliku drugačije nego obično kolorisanom i osvetljenom prostoru, smestila se postavka „Slika slici”, čiji je drugi deo ugostila i galerija Kuće legata, udaljena nekoliko stotina metara niz Knez Mihailovu.

Na obe pomenute i poštovaocima vizuelne umetnosti dobro poznate adrese dočekuje vas evropsko figurativno slikarstvo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sve do 16. decembra, sa idejom da se dodatno prouči i poveže lokalna i evropska umetnička scena tog perioda i beogradskoj publici predstave neka od najboljih dela viđenih tadašnjih stvaralaca.

Ova izložba, koju su pripremili kustosi Danijel i Gunar Kvaran i Dina Pavić iz Kuće legata, predstavilja dela 21 autora – odnosno 44 rada iz devet evropskih zemalja (Nemačka, Italija, Francuska, Belgija, Velika Britanija, Danska, Hrvatska, Slovenija i Srbija). Pored radova koji dolaze iz privatnih zbirki, dela dolaze i iz Muzeja suvremene umetnosti (Zagreb), Moderne galerije (Ljubljana), Fondacije „Markoni” (Milano), Place des Arts (Pariz), The Mayor Gallery (London), Muzeja likovnih umjetnosti (Osijek), Muzeja savremene umetnosti (Beograd), Muzeja savremene umetnosti Koruška (Klagenfurt), Muzeja savremene umetnosti Luizijana (Humlebek), Državne umetničke kolekcije (Drezden), Galerije „GP & N Vallois” (Pariz), Visconty Fine Art (Ljubljana) i vlasništva zastupljenih autora.

A reč je o imenima kao što su Ričard Hamilton, Žak Monori, Ero, Mimo Rotela, Dušan Otašević, Edvardo Arojo, Alan Žake, Gerhard Rihter, Miodrag Mića Popović, Aleksandra Cvetković, Božidar Damjanovski, Andrej Jemec, Vera Fišer, Kiki Kogelnik, Berko, Evelin Aksel, Peter Klasen, Peter Stampfli, R. B. Kitaj, Valerio Adami i Vladimir Veličković.

Na naše pitanje koji je bio razlog za odabir baš ovog perioda i ovakvog naslova i na šta on referiše, naša sagovornica Dina Pavić odgovara:

– Gunar i Danijel Kvaran (Oslo/Rejkjavik) dali su predlog za ovaj projekat i on je neznatno izmenjen tokom istraživanja i koncipiran zadatom temom na koju će referisati i naslov izložbe. Na izložbi se mogu videti radovi umetnika koji su koristili fotografiju kao polazište u umetničkom radu uz beleženje svih društvenih, političkih i kulturnih osobenosti i složenosti sredina u kojima su ti autori stvarali. Za pojedine umetnike iz šezdesetih i sedamdesetih godina fotografija je bila „forma citata iz masovne kulture” i umetničke prakse kao što su pop-art i figuracija zasnivale su se na korišćenju već postojećih fotografija (iz različitih oblika periodike), ikona popularne muzike, filma, politike, odnosno potrošačkog društva.

Dajući smernice po kojima možemo prepoznati autore koji su u to doba i u tom opsegu stvarali, ona dodaje:

– U Evropi je početkom šezdesetih godina došlo do promene u sferi vizuelne i materijalne kulture: „Mitologije” Rolana Barta, objavljene 1957, istražuju i uviđaju značaj koji ima uvećanje plastike, reklamne industrije i televizije. Za razliku od toga, u „Društvu spektakla”, objavljenom 1967, proklamuje se kraj doba nevinosti i potpuni raskid sa posleratnom kulturom obnove. Humanizam posleratne obnove bio je razoren konkurentnim konzumerizmom, koji je išao ruku podruku sa postkolonijalnom politikom i geopolitikom hladnog rata. Pojava nove figuracije jedna je od karakterističnih tendencija umetničke situacije u periodu posle enformela. Umetnici nove figuracije učiniće slikarski zaokret ka „povratku figuri”, s tim što su pritom prisutni i savremeniji modaliteti slikarstva, predstave koji svoj likovni jezik grade na iskustvu pop-arta.

Kustoskinja, dalje, ističe da stvaraoci ovog pokreta postaju zainteresovani za scene iz svakodnevnog života i za sve političke, društvene i etičke mitologije koje iz njih proističu. Izvori njihove umetnosti leže u stripovima, bioskopu, fotografiji, dnevnoj štampi... Umetnici stvaraju figuracije koje su intencionalno hladne i distancirane, ali uvek nastojeći da održe budan kritički odnos prema slici stvarnosti koja ih okružuje. Vremenom, slikari nove figuracije u sve većoj meri postaju društveno i politički angažovani.

Govoreći o mestu domaćih autora u tom evropskom umetničkom miljeu, ona podseća da se u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina pojavila figurativna umetnost, koja se povezivala i poistovećivala sa pojmom pop-arta, novog realizma, narativne figuracije, hiperrealizma... Ovakva mešavina uticaja iz različitih umetničkih centara odslikala se na lokalnu umetničku praksu sa osobenim mikropolitikama jugoslovenskog umetničkog prostora. Umetnike na jugoslovenskoj sceni ne objedinjuje nikakav stilski imenitelj već otvorenost prema aktuelnoj realnosti. Radovi ovih umetnika, koji su, često u narativnom maniru, referisali na svet svakodnevice, bili su bliski francuskim uzorima.

Na kraju, Dina Pavić ukazuje nam posebno i na nekoliko autora i slika:

– Pop-art umetnost bila je plodno tlo i za slikarke koje se pojavljuju šezdeseetih i sedamdesetih  godina, preispitujući poziciju žena u slikarstvu. Takvo umetničko izražavanje otvoriće mnoga pitanja i debate u okviru feminističkih pokreta u pogledu odnosa prema telu, polu i seksualnosti, ispitujući tradicionalna vizuelna očekivanja i tabue, pa bih skrenula pažnju na radove umetnica Kiki Kogelnik i Evelin Aksel. Miodrag Mića Popović, opet, koristi reprodukciju Brojgelove slike koja tako postaje predložak i osnova za sliku pod nazivom „Otkrivanje Brojgela”, uz minimalnu meru naknadnog komponovanja, dodavanja, aranžiranja. Ovako stvorena slika funkcioniše na nivou simbolike i indirektne moralizatorske kritike aktuelnog jugoslovenskog društveno-političkog poretka i trenutka. Alan Žak, recimo, u svom radu obigrava oko fenomena percepcije, istražujući kako to sve na naš pogled utiču slike u „doba tehničke reprodukcije. Njegov rad „Doručak na travi” primer je hibridnog dijaloga sa poznatim Maneovim radom istoimenog naziva, dok umetnički dvojac koji čine Aleksandar Cvetković i Božidar Damjanovski, udruženo radeći na slikarskom platnu „Slika u slici” za Oktobarski salon 1977, nastoje da promoviše ličnu ekološku zabrinutost i složenu poziciju čoveka u okviru socijalistički uređenog sistema.