Obamina svetska premijera

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 20. jula – Barak Obama je posetom Avganistanu počeo svoje premijerno, u svojstvu kandidata za predsednika SAD, neposredno predstavljanje svetu koji ga dočekuje kao vesnika – željenih a obično teško ostvarivih promena u međunarodnim odnosima. Na delu je „globamanija” – misle pojedini hroničari, nalazeći da se za ilinoiskog senatora širom planete vezuju i neuobičajeno velike nade, snažno medijski rasplamsane, čije nadiranje nadmašuju dosad poznatu prihvatnu moć realnosti…

Ne pamti se kada je poslednji put neki pretendent za kormilo Bele kuće izazvao toliko optimizma izvan Amerike, kao sada Obama. Očekuje se, uz ostalo, da bi njegovom eventualnom izbornom pobedom početkom novembra, svet počeo da izlazi iz krize poverenja i odavde godinama forsiranog nedovoljnog uvažavanja drugih aktera.

Obamina „svetska premijera” je spektakularno – delikatna. Inostranstvu je stalo da Amerika postane kooperativnija, njoj je stalo da joj se osetno popravi, sada vrlo pogoršani, međunarodni imidž, Obama je „neviđeno popularan u inostranstvu”, ali – postoji i bojazan da je teško odrediti doze tolike čežnjivosti, pa da bi „predoziranost” mogla da američke birače nagna da prednost daju kontinuitetu, koji više oličava republikanski kandidat Džon Mekejn.

Kada se pogleda, još ne sasvim precizirani, program Obaminog „stranstvovanja”, primećuju se da kreće od ratišta a da stiže do glavnih savezništava. Od „proširenog Bliskog istoka” (u koji su uvršćeni i Avganistanci, uz podrazumevajuće turnejske kontakte sa Izraelcima, Palestincima, Iračanima, Jordancima) ka Evropi, gde će se predstaviti Nemcima, Francuzima i Britancima.

Sličnu odiseju preduzeo je, prošlog proleća, Mekejn ali je ona propraćena sa znatno manjim publicitetom. Mediji su na strani demokratskog kandidata, prebacuju pristalice republikanaca. S novinarske tačke gledišta, stvar nije sporna: Obama je novost (uz ostalo, kao prvi crnac s ozbiljnim izgledima da dospe do vrha supersile, ili bilo koje sile) a veteran Mekejn spada u „već viđeno”.

Ali, biti „udarna vest”, znači i biti „na udaru”. Tako se upozorava da se Obaminoj inostranoj turneji ukazuju ne samo vanredne šanse nego i klasični rizici.

Lista vaganja mogućnih pluseva i minusa je poduža. Iznosimo ovom prilikom delimičnu zbirku naginjanja strateško-izbornih terazija na jednu ili drugu stranu.

Prvo, Obamini savetnici kažu da on u inostranstvu „nije radi izborne kampanje već zbog podrobnijeg upoznavanja s ključnim međunarodnim izazovima”. To poručuju, svesni rizika da bi rivali mogli da turneju predstave kao njegovo veće pridavanje važnosti spoljnom faktoru nego domaćim biračima.

Drugo, Mekejnov tim već je raširio tezu da Obama „nije jedan od nas”, asocirajući na činjenice da mu je otac bio Kenijac a očuh Indonežanin, obojica muslimanskih korena. S tim u vezi, najverovatnije, republikanski kandidat je pojačao „patriotski kurs” proglasivši geslo „Otadžbina pre svega”, pa bi mogao da rivalsku turneju proglasi za „Obamin povratak inostranstvu”.

Treće, Obama nastoji da tekućom misijom sebe potvrdi kao političara kvalifikovanog za sve složenije svetske izazove. Uspe li mu – neutralisaće će veće suparnikovo iskustvo i povećati izglede (sada po anketama ima prednost od šest-sedam procenata) za izbornu pobedu.

Četvrto, vanredna medijska pažnja koju uživa, uvećaće prestiž demokratskom kandidatu, ali će ga i izložiti pojačanom proveravanju. Svaka njegova eventualna omaška dobiće, izvesno, značaj vesti dana i osporiti mu kompetentnost.

Peto, stepen prihvaćenosti američkih predsedničkih kandidata u svetu bio je, poslednja dva puta u obrnutoj srazmeri sa ishodom ovdašnjih izbora. Oba puta je pobedio spolja nepopularniji Džordž Buš.

Šesto, kontriranje svetu, izazvalo je efekat poslovice „Ako me jednom prevariš ti si kriv, a ako me drugi put prevariš ja sam kriv”: većina anketiranih Amerikanaca sada smatra, naime, da se Amerika pod Bušem „kreće u pogrešnom smeru”.

Sedmo, poštuju se, ipak, postojeće nadležnosti. Obama je kazao da će na turneji „više slušati nego govoriti” a njegov štab tvrdi da u inostranstvu „neće ni davati političke izjave niti pregovarati”, jer „Amerika uvek ima jednog predsednika i to ćemo poštovati” – precizirala je Obamina savetnica za spoljnu politiku Suzan Rajs (samo prezimenjakinja sadašnje šefice diplomatije).

Pomenute okolnosti sugerišu da je Obama na vrlo osetljivom testu. Treba da nađe pravu meru između željenog popravljanja američkog imidža u svetu i potrebe – kakva je registrovana i među Amerikancima – da o svojim stvarima odlučuju oni a ne spoljni navijači.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se ovde znatno više veruje u Obamu nego u Mekejna kao „popravljača američkog imidža u svetu”. Neizvesnosti u pogledu izbornog ishoda ipak opstaju, dok se očekuje „podesna doza kosmopolitizma i patriotizma”.

Viskotiražni „Ju-Es-Ej tudej” je, ove nedelje, objavio uvodnik u kome konstatuje da je globalizacija postala takva realnost da i Amerika mora da više uvaži druge zemlje i kulture. U sopstvenom, a i u opštem interesu koji se, u izvesnoj meri, održava i u spoljnom „talasu optimizma” prema Obami. On lično je, u međuvremenu, preduzeo korake da očekivanja od njega ne budu preterana, bar ne toliko – da ga liše prilike da ih (predsednički) primeni.