Gospodar prokockanih šansi

Bilo joj je oko tridesetak godina i zračila je lepotom zrele žene. Pramenovi plave kose savršeno lepo padali su po njenom malenom licu. Ti pramičci kose poigravali su se sa obrvama i trepavicama, smetali joj da drska i ponosna njiše glavom, terali je da ih svaki čas sputava pokretom desne ruke i smešta ih iza uha.

U njenom oku bes. Kratko je naručila dupli džin i videlo se da nekoga čeka.

Natočio sam joj punu čašu „Bombajskog safira”, zadenuo u njega krišku lime i ostavio je na miru. Na njenu žalost, izgleda nisam bio jedini te noći.

Vrtela je nervozno svoj telefon, kuckala poruke agresivno i u žurbi, bacala ga nekoliko puta o moj šank, da bi ga na kraju ugasila. Iz kestenjastih očiju potekle su dve malene suze. Brzo ih je obrisala, duboko uzdahnula i sručila u sebe preostali džin.

– Trebaće Vam još jedno, rekoh joj stavljajući ispred nje još jednu čašu.

– Hvala, procedila je kroz zube i kiseli osmeh.

– Tu sam ja ako zatreba još koja tura. Ali nemojte plakati i biti tužni. Samoća ume da bude drug. Ona vam nekada šapne i pokoju magičnu formulu za sreću.

Pogledala me je kao što me obično gledaju ljudi koji pred sobom vide čudaka.

– A vi mislite da ja mogu biti srećna?

 – Duboko verujem u to. Samo nemojte nauditi svojoj duši. Sve ostalo što treba desiće se samo.

– Imate simpatičan naglasak, čini mi se. Odakle ste?

– Iz zemlje čije biste ime sa mukom sricali. To Vam neću reći.

– Niste Rus?

– Ne.

– Koliko ima od kada ste otišli?

– Ni malo ni mnogo. Skoro pa osamnaest godina.

– To je jako puno. Ja sam studirala u Španiji dve godine. Bilo je prelepo ali bilo mi je jako teško kada sam napustila kuću. Posle te dve godine jedva sam dočekala da se vratim.

– Samo ima jedna mala razlika između mene i Vas.

– Koja to?

– Ja sam samo otišao. Ali nikada nisam napustio. Nikada. Ni u mislima, ni u sećanjima, ni u razgovorima, ni u molitvama. I kada sam odlazio ja sam tako morao, samo da bih sledio sebe. Možda se upravo zbog toga još uvek nisam vratio, još uvek tumaram i tražim poneki delić sebe koji mi nedostaje.

– Puno ste patili?

– Možda sam se ponekad mučio više nego što sam morao. Činilo mi se katkad da sam na ivici svojih snaga. Sedeo bih ponekad ispred kompjuterskog monitora i zadnjim atomima snage sprečavao sebe da konačno pritisnem dugme za kupovinu karte za povratak.

Mučio sam se, dakle, to priznajem. Mučio sam i sebe i druge. Ali patio nisam nikada. Onaj koji je rešio da sledi sebe ne može da pati. Sve je to stvar snage i uma, igra volje i discipline, da se izgura još jedan dan a da se ne poludi. Ono što užasava, međutim, to je pomisao da će to potrajati večno. A večnost, na sreću, ne postoji.

– Ne?

– Zapravo, večnosti ima ali ništa ne traje večno. Život je, u stvari, sličan dečijoj igri klikera. Sudare se te šarene loptice, izmešaju, odbijaju jedna od druge i naposletku ode svaka na svoju stranu. A onda dođe neki klinac, pokupi ih i stavi u džep. I tu su opet sve zajedno.

– A samoća?

– Poznajem je. Mi smo jako dobri prijatelji.

– Ne bojite je se?

– Zašto bih. Nje se boje samo oni koji je nikada nisu upoznali, poput Vas.

– A zašto mislite da je ja ne poznajem?

– Suviše ste lepi da biste bili sami.

– Uh, suviše laskate. Ali dobro, recite mi vi onda kakva je ona. Od kada ste prijatelji?

– Oduvek. Od detinjstva. Od kada su me svi ostavljali, ismejavali, ignorisali, pravili se da me ne primećuju. Žao mi Vas je. Tako ste lepi, siguran sam da je nikada do kraja niste osetili. Vi prosto ne znate kako je to. Ne znate kako se oseća dečak sa kojim niko ne želi da se igra. Ni kako izgleda biti odbačen a voleti one koji odbacuju. Ni kako izgleda podsmeh zbog odeće koja se nikome ne dopada. I verujte, neizmerno mi je žao što nemate ta iskustva.

A to je, naposletku, ipak paradoks. Vi se možete s druge strane osetiti i samom i usamljenom. Ja ne mogu. I kada sedim sam, samoća je uvek tu, pored mene. Ona svojim čudnim načinima izgleda da bira uvrnutu vrstu ljudi poput mene i daje im neizmernu snagu.

– Snagu za šta?

– Snagu da zakorače. Da preskoče linije iza kojih ih ne čeka niko. Da se poigravaju sa tim granicama kao da one ne postoje. Daje im lakoću za plesanje po asfaltu života, daje im lukavost da se poigravaju sa drugim ljudima. Pravi od njih i pudlice i zveri.

– Pudlica ili zver, zanimljivo. A šta Vi više volite da budete, pudlica ili zver?

 – Zver.

Sedela je još malo ćutke ispijajući džin i gledajući me kako čistim šank.

– Hvala Vam na razgovoru, rekla je pružajući kreditnu karticu. Bilo mi je zadovoljstvo.

– Zadovoljstvo pripada meni. Ne dešava mi se da svake večeri upoznajem uplakane lepotice. Poslužićete mi kao inspiracija.

– Inspiracija? Kako to mislite?

– Pa mislim da bi bilo lepo da mi dopustite da Vas izvedem na večeru.

– Iskrena da budem, šanse Vam i nisu toliko labave kao pre dvadesetak minuta.

– Iskren da budem, ne radujte se previše. Ja sam gospodar prokockanih šansi. Ali znate šta, biću ja i sutra ovde, u ovo isto vreme, i čekaću Vas. Ali pre toga pustiću Vas da sami izaberete.

– A šta to?

– Između moja dva obećanja. Ukoliko dođete obećavam da ću Vas voditi u nacionalni restoran jedne zemlje čije ime biste sa mukom izgovarali. Tamo služe odlična vina, a usuđujem se da kažem da sam prilično dobar vodič kroz kuhinju ove izmučene nacije. Pronaći ćemo i neki specijalitet za vašu dušu i telo.

– A ako ne dođem?

– U tom slučaju obećavam Vam da ću napisati priču o Vama.

Predrag Rudović