Vijetnamski sindrom, srpska posla

Ko je verovao da će radnici koji trasiraju novi „put svile”, moćni globalni projekat pete generacije rukovodstva crvenog carstva KP Kine, biti ušuškani u svilu, na ogromnim gradilištima koja seju seme nove moći velikog zmaja, taj veruje da će i stotine hiljada trudbenika na ovoj transverzali velike moći noćiti u apartmanima sa pet zvezdica i ispijati šampanjac. Ali vijetnamski radnici angažovani na izgradnji fabrike „Linglong”, svetskog giganta u proizvodnji automobilskih pneumatika, ako ne u svilu, mogli su makar da budu odeveni u sasvim pristojnu kinesku garderobu, koju Srbi masovno kupuju u egzotičnim prodavnicama: nešto pamuka, uglavnom sintetika!

Kada je otkriveno da vijetnamski trudbenici usred Srbije žive kao njihovi nesrećni radnički preci, preseljeni u virtuelno doba maoističke Kulturne revolucije, kineski menadžeri su konačno shvatili da moraju da porade na pi-aru, to jest da ispoliraju svoj imidž. Tajanstveni mikrosvet svojih ogromnih investicija u Srbiji konačno su otvorili za javnost. Trebalo je da to učine mnogo ranije. Sve o tome je pisao Sun Cu, pre Hrista. Možda najveće delo ljudskog uma ikada napisano – „Umeće ratovanja” – pretvorilo se u klasiku poslovne, obaveštajne i sportske strategije. Siguran sam da ga ima i svaki lajfkouč, lažni prorok ili starleta. Ne potcenjujte ove poslednje.

Veliki Luiz Felipe Skolari nije ni krio da je igru fudbalske reprezentacije Brazila 2002. godine gradio na delu drevnog kineskog mislioca. Brazil je te godine osvojio svetsko prvenstvo, Skolari je bio selektor. Pripadnici američkog marinskog korpusa staro kinesko štivo čitaju umesto Biblije.

Dragan Stojanović

Jedan od osnovnih postulata Sun Cua je da na položaj vaših trupa, u ovom slučaju investicija, prilikom osmišljavanja strategije, utiču kako objektivne okolnosti fizičke okoline tako i subjektivno mišljenje suparnika u tom okruženju, što će reći da najveću grinflid investiciju u Vojvodini pažljivo analiziraju ne samo sve obaveštajne već i poslovne zajednice velikih sila. Otprilike, dođe mu na isto. Slaba tačka je skenirana i akcija je pokrenuta, kako bi se kineska ulaganja ogadila Srbima, a onaj ko je postavio kamen temeljac „Linglonga” po feng šuiju, o Vučiću je reč, tačno u 10 časova i 18 minuta, 30. marta 2019. godine, označio kao glavni saučesnik. Jednostavno je, Kinezi su svoju slabost u organizaciji poslovanja izložili kao na poslužavniku i razume se da su empatije naših građana bile na strani potlačenih vijetnamskih radnika.

Ali ako se naša država ponašala po principu „nosim tetki lek” – naša greška – a kineski menadžeri odnosili prema vijetnamskim radnicima kao korporacijskim ratnim zarobljenicima – njihova greška – stavljanjem „Linglonga” na magnetnu rezonancu javnosti, Kinezima je, apsurdno zvuči, ali je tako, učinjena usluga. Njihovi momci iz CK KP Kine već su sigurno napravili studiju slučaja za potencijalne slične incidente širom sveta.

Da se ne radi ovde samo o Kinezima već da je Srbija postala poligon globalnih igara moći, pokazuje slučaj „Rio Tinta”. Rekoh već, ali svejedno, nije zgoreg da ponovim. Litijum je istovremeno naše blago i naše prokletstvo. Anglo-australijska rudarska multinacionalna korporacija nije još ni počela sa eksploatacijom, pitanje je i da li će, a već su osuđeni da će da „genocidišu srpski narod”. Iskopaće, dakle, litijum, a sve Srbe će da zakopaju. Šta će biti s retkim preživelima? Pa, rudariće! Otkud takva percepcija i kod pojedinih profesora univerziteta, čime je stvoren snažan revolucionarni antilitijumski pokret? „Rio Tinto” se bahatio po raznim tačkama sveta, mahom perifernim, i sada plaćaju korporacijski danak u profitu. Okrpio ih je nedavno i londonski „Gardijan”. Kao da su za menadžere birali članove ugledne porodice Topalović.

Ko, uostalom, danas brine o radnicima, kod nas i u svetu? Ko će se setiti golgote naših radnika koji su onomad pohrlili u Slovačku, zemlju Evropske unije? Vraćali smo ih kao da su bili u ratu. Nađite neprskanog srpskog tajkuna – a svaki ima Alchajmera kada ga pitate za prvi milion – koji je oboleo i od filantropije. Nemoguće!

Vijetnamski radnici angažovani na izgradnji kineske fabrike „Linglong”, svetskog giganta u proizvodnji automobilskih pneumatika, ako ne u svilu, mogli su makar da budu odeveni u sasvim pristojnu kinesku garderobu, koju Srbi masovno kupuju u egzotičnim prodavnicama: nešto pamuka, uglavnom sintetika 

Kada je 1970. godine nobelovac Milton Fridman u „Njujork tajmsu” objavio tekst pod naslovom „Socijalna odgovornost biznisa je u stvaranju profita”, svima je postalo jasno da pouke ovog gurua neoliberalizma neće postati samo nasmejane dogme filozofije reganizma i „gvozdene ledi”, već živuća mantra globalističkog pogleda na svet kojem se posebno priklanjaju svi provincijalni demokrati koji na reku Potomak gledaju kao na svetu vodu Jordan.

Takva svest sazrela je ovde tokom tranzicije. Nešto manje suptilno, mnogo više kaubojski. Teško je da su naši novobogataši čitali Fridmana, eventualno su stigli do komandanta Marka ili Teksa Vilera. Konačno, i Marks je odavno umro. Doduše, kod nas nešto kasnije, a njegove sledbenike oko Zimskog dvorca ionako je više privukla diktatura proletarijata nego ekonomska i socijalna sloboda radništva, u čije je ime Lenjin proganjao menjšivike i Julija Martova, a Staljin naručio ubistvo Trockog u egzotičnoj hacijendi vrelog Meksika. Tito se bavio turizmom, na Golom otoku.

Radnici su još od tada, kada su formalno postali svoje gazde, zapravo uvek imali upotrebnu vrednost – da u svakom slučaju budu tuđa hrana. Bez obzira na to da li je reč o ekonomskom ili političkom profitu domaćih ili novih gospodara sveta čija profitabilnost određuje mesto u Zevsovoj hijerarhiji bogova na virtuelnom Olimpu.

Izgleda mi da su i u slučaju „Linglonga” Vijetnamci služili kao jeftini obroci. Krenuli su trbuhom za kruhom, ko zna da li su znali gde je njihova krajnja destinacija. Nisu imali ništa, osim svog tela i ograničenog znanja koje su ponudili savremenom bogu Merkuru, trgovačkom Isusu, što najbolje pokazuje sudbinu radništva u novijoj istoriji. Kinezi su odmah shvatili lekciju. Pokupovali su nekoliko kuća po selima oko Zrenjanina, obukli i nahranili Vijetnamce, stilizujući ih kao novorođene, zadovoljne trudbenike.

Ali kako god da bilo, radnici na kraju budu smazani. Da li je briga za prava radnika razbacanih po raznim svetskim periferijama, prinuđenih da drugima uvećavaju moć i bogatstvo, samo da bi mogli da prežive i svojoj deci obezbede nadu i minimalni naklon, izraz plemenitosti ili licemerja? Uvek je u pitanju ovo drugo.

Sumnjam da je opravdana briga za Vijetnamce u ravnici dokaz da je u Srbiji čak i za Marksa dokazano da postoji život posle života. Pre će biti da je želelo da se pokaže kako od viška eksploatacije nisu lišeni ni sve moćniji crveni „demoni” sa Dalekog istoka, od kog tajno strepe gospodari sa zapadne hemisfere. Vijetnamski sindrom, srpska posla.

Igra je, dakle, daleko komplikovanija. Sveže napumpan ruskim gasom i poznat kao kineski prijatelj, Vučić je dao znatne koncesije Nemcima, Francuzima i Amerikancima. Sasvim dovoljno da balansira na tankoj žici. Nagradno pitanje: ko nedostaje? Odgovor je jednostavan. Sedište „Rio Tinta” je u Londonu.

Po ko zna koji put, mudrac iz knjige propovednika bio je tako ubedljivo u pravu. Da parafraziram. Sve što se dešava, već je bilo. I sve što će se desiti, već se dešava!

Baš kao i s radnicima. Ostaju prezreni na svetu.