Umišljenost običnog srpskog vola

Reagovanje na tekst naučnog savetnika Miše Đurkovića „Običan srpski vo i korona”, „Politika”, 25. novembar

„Pošteni vo”, u čiju ulogu se do poistovećenja uživeo naučni savetnik Miša Đurković, može slobodno da razmišlja „o koroni, vakcinama, zatvaranjima i drugim čudesima”, ali mora da vodi računa o svom volovskom poštenju kada pređe u akciju.

Svrstavanjem zajedno mojih kolega sa najvišim operativnim ovlašćenjima i nemoćnog mene, odnosno šire, lekara iz Kriznog štaba (KŠ) i nas iz udruženja Ujedinjeni protiv kovida (UPK), „običan srpski vo” pravi i metodsku i logičku grešku. KŠ, kao generalštab protivepidemijske borbe, još od početka maja prošle godine sprovodi lako modifikovanu politiku spontanog prokužavanja, povremeno čak tolerantniju i od švedske, a UPK se zalaže za mere primerene situaciji, kao u Zapadnoj Evropi. Uz to, upravo lekari van KŠ, Ministarstva zdravlja i Instituta „Batut”, okupljeni u UPK i mimo tog udruženja, što znači svi doktorski redovi, kaplari i podnarednici, bore se da se ne kriju podaci, pa je neumesno zamerati im konspirativnost. Zato se postavlja pitanje motiva tog „previda”.

Kada brani „svoje pravo na logiku, mišljenje, izbor”, vo pokazuje vrlo selektivnu pretencioznost. Smatra se dovoljno superiornim da sudi o vakcinama, ali ne tvrdi da je gvožđe u betonskim lukovima mosta – višak ili da svemirski brod treba oblagati, recimo, daščicama, a ne skupim legurama. Dakle, zamera lekarima što „misle za nas i znaju bolje od nas”, ali se ne petlja u stručnost ostalih profesija, bilo da su obućari ili teoretski fizičari. Želi li da pokaže, guranjem svih lekara u isti koš, kako su u celini gluplji ili pokvareniji od vola?

Razumem što se Đurković oseća „kao vo Sivonja” kada jedini izvor istine u svom faustovskom traganju za smislom vidi u doktoru Nestoroviću. Ostaje nejasno koje ga je „otkriće” ovog pedijatra više fasciniralo kad ga je odabrao za predavača –da osobe plavih očiju potiču sa Marsa, da voda ima sposobnost pamćenja, da su brodovi slati u budućnost po nekom tajnom receptu ili da mladeži označavaju mesta uboda i proboja metka u prethodnim životima? Možda mu je, kao filozofu, bliža Nestorovićeva tvrdnja: „Smrt ne postoji … na obodima crnih rupa nalaze se neke informacije, te praktično duša može lako da pređe u paralelni svet i tako nastavi svoj život.”

S obzirom na temu, verovatno su presudile Nestorovićeve kontradiktorne izjave da se „od kovida ne umire”, ali da svi treba da se zaraze „do 15. juna”, da su Srbi prirodno otporni (rasna teorija!), mada „kovid ne postoji” itd.

U okviru datog prostora, odgovorimo i na pitanja „vola kojem se osladilo da misli”. Prvo, vakcinisani mogu da prenose virus, ali ne „jednako kao i nevakcinisani”. Napravimo poređenje: desi se da auto povredi pešaka na trotoaru, ali to ne znači da treba hodati kolovozom. Drugo, jasno je da Austrija uvodi „lokdaun” jer procenat vakcinisanih od 65 odsto nije dovoljan. Treće, ljudi sa preležanom koronom bivaju vakcinisani zato što mogu ponovo da obole (nije tačno da infekcija ostavlja „dugoročni ili trajni imunitet”). Četvrto, Srbija poseduje odgovarajuće statističke podatke (naopako ako bi KŠ odlučivao bez njih), ali ih iz nekih razloga ne objavljuje. Peto, razumljivi su razlozi zašto se oboleva u zemljama sa visokim obuhvatom vakcinacijom (ima još nevakcinisanih, na neke vakcina nije delovala, samo dve doze ne pružaju solidnu zaštitu posle pet-šest meseci), ali i laicima odmah pada u oči da je tamo smrtnost obolelih dramatično opala. Šesto, tvrdnju da je bolest „minimalno prisutna u Africi”, uprkos skromnom obuhvatu vakcinacijom, mogli bismo nazvati pristrasnošću usled statičnosti pristupa. Događaje treba posmatrati u funkciji vremena: turista na safariju zadovoljno pravi selfi, nesvestan da mu se s leđa približava lav. Sedmo, svoje pitanje zašto se uvodi „prinudna” vakcinacija u Austriji, gde su, kako podseća, „vladali eugenički zakoni”, Đurković treba da uputi vlastima te zemlje, a njihove građane može da pozove u slobodarsku Srbiju. Osmo, ružna je podvala da „godišnje po zvaničnoj statistici od kovida umre 5000 ljudi”. Ako „običan srpski vo” već veruje zvaničnoj statistici, prošle godine je na 10.356 potvrda o smrti bila upisana dijagnoza kovid 19. Ove godine je još početkom jeseni taj broj uveliko prevaziđen, a stvarni je još veći. Deveto, u svojoj nekritičnosti, Đurković pravi osnovnu logičku grešku kada sopstveno nerazumevanje uzdiže na nivo opšte i neprikosnovene istine („kako je moguće da se i dalje ne zna da li je u pitanju virus ili možda hibridni virus”). Zna se, Đurkoviću, kao što je poznat autor „Teza o Fojerbahu” i kao što bi Vi u svom rukopisnom tekstu lako prepoznali umetak pisan goticom. U genomu tog virusa nema tragova intervencije. Deseto, još besmislenije je pitanje. „Otkud ovolike mutacije?” Ima ih upravo onoliko koliko se očekuje od jednog virusa iz grupe beta korona.

I, na kraju, moralno je upitno Đurkovićevo priznanje da je „morao” da se vakciniše, uz implicitnu poruku „ogromnoj većini poštenih srpskih volova” da koriste „zdrav razum i logiku”. Drugim rečima, ja se spasoh, ali vi slušajte šta pričam, a ne šta radim. U ovoj zemlji je od kovida (prevashodno) ili zbog kovida (manjim delom) umrlo ili će uskoro umreti 40.000 ljudi iznad desetogodišnjeg proseka. Neosnovano sejanje sumnje u lekarsku profesiju, kako lokalno, tako i globalno, sa posledičnim rastom obolevanja preko neizbežnog minimuma, ravno je zločinu.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji