Novembar opšteg nezadovoljstva

I novembar je protekao u opštem nezadovoljstvu. Opozicija je nezadovoljna vlašću, vlast nezadovoljna opozicijom, a narod se tu i ne pita. Ne znam samo zašto je vlast nezadovoljna opozicijom, pa ovakvu opoziciju samo može da poželi. Neka im bog poživi onog Đilasa da onako samozadovoljni mogu, i pored ogromnih uspeha, da pokažu tu poželjnu dozu nezadovoljstva.

Neki građani su svoje nezadovoljstvo iskazali na auto-putu. Kad može bager na auto-put, možemo i mi pešice. Onda je bagerista stradao, a stradali su i građani od ruke, bolje reči motke, parapolicijskih snaga. Ovi Vulinovi ih nisu sprečavali jer je jedan nosio i čekić, a drugi je zaboravio da ponese srp, davno zaboravljene simbole radničke klase, u koju je ministar policije nekada slepo verovao.

Ovaj događaj je svaka televizija prenela na svoj način. Istina je tu negde u sredini, između čekića i pesnice. A da nije televizija s nacionalnom frekvencijom, pomislio bih da živim u zemlji s brdom problema. Ovako, spokojan sam i pored šačice fašista na ulicama, uživam i gledam u nebo očekujući neku kintu iz helikoptera. A čim isključim televizor, osećam neku nelagodnost.

Nezadovoljni su i antivakseri jer im neki novi propisi ograničavaju slobodu kretanja i zaražavanja ostalih sugrađana.

Građani se bune protiv novog zakona o eksproprijaciji jer su osetili da vlada, ili bar neki iz nje, imaju modifikovan nekadašnji poklič: „Druže Tinto, mi ti se kunemo!” Valja prosuti tintu po tim ugovorima koje nam spremaju.

Tračak zadovoljstva priuštio nam je Piksi, koji je uprkos FSS i korumpiranim upravama naših klubova uspeo da nam vrati davno izgubljenu veru u najvažniju sporednu stvar.

Kako stvari stoje, i predstojeći izbori će postati najsporednija važna stvar jer se rezultati već broje.