Ko može da se bavi urbanizmom

U rubrici Pogledi 8. novembra je objavljen tekst glavnog urbaniste Beograda g. Marka Stojčića pod naslovom „Ko se to tamo bavi urbanizmom”. Cilj g. Stojčića, kao što sam kaže, jeste odbrana nove trase Beogradskog metroa. Ali on to čini na način kojim isključuje druge, mogućnosti da iznesu svoja mišljenja, predloge i kritike. Konstatuje da mu je cilj „odbrana arhitektonske struke od svih onih koji žele da rade tuđi posao”.

G. Stojčiću, mi građani, laici, i drugi, stručnjaci, ne želimo da radimo vaš posao, ali tražimo da ga vi radite odgovorno, stručno i transparentno uz mogućnost da i mi izrazimo svoje mišljenje, na koje treba da odgovorite kompetentno, argumentovano, ubedljivo, jer barem znamo šta je lepo i korisno, kao i da javne rasprave ne organizujete da bi samo forma bila zadovoljena. Iz rasprave isključujete čak i svoje kolege iz srodnih struka, jer se pitate „da li svako od učesnika zna šta je deo njegovog posla, za koji je obrazovan? Odgovor je ne. Svako bi da se bavi urbanizmom i planiranjem grada”.

Zbog takvog odnosa i nekih promašaja u izgradnji grada poslednjih godina gubimo poverenje u naše planere.

Da li ste svojim tekstom predočili validne studije i istraživanja razvoja grada koje uslovljavaju promenu višegodišnjeg traganja za rešenjima metroa? Nelogično je da metro počinje da se gradi sa livade, daleko s periferije grada. Taj presedan objašnjavate na sledeći način: „Metro ima magičnu moć pa će privući migracije koje se očekuju”. Dalje tvrdite da će s metroom „Makiško polje potpuno zaživeti i doneti Beogradu mogućnost izgradnje jeftinih stambenih blokova”. U tome ste sasvim u pravu. Samo se pitamo da li je igde metro građen da bi privukao novu stambenu radnju. To znači da je vaša vizija podizanje gradskih celina uz Savu prema Obrenovcu i uništavanje Makiškog polja kao izvorišta pitke vode. Pa zar nije Makiš prirodno blago Beograda, izvorište izobilja jeftine pitke vode? Veoma su retki takvi gradovi.

Ko je, kada i zašto utvrdio razvoj Beograda u ovom pravcu? Zar ne bi bili jedno od boljih rešenja za gradnju ogromni platoi od Manastirske šume kod Rakovice prema Spomen-parku u Jajincima i od Banjice prema Avali, gde visinska razlika i ruže vetrova obezbeđuju kvalitetan vazduh?

Što se tiče nove trase metroa, čak ni u „Temi nedelje” objavljenoj u „Politici” 14. novembra nismo saznali dovoljno argumenata za valjanost ovog projekta. Ono što se dalo zaključiti jeste da je ovaj problem isuviše politizovan, što je tačno i s ignorisanjem odbijamo, da nije bilo dovoljno stručne i naučne rasprave ni napora da se usaglase različita mišljenja. Saznali smo da će se nedostaci otklanjati nadzemnim šinskim sistemom i Beovozom, pa ćemo dobiti tramvajsku liniju od Slavije do Kalemegdana, i da će se suziti zona vodosnabdevanja u Makišu. Ipak, pored iznetog, čine nam se prihvatljivijim argumenti Građevinskog fakulteta i projekti arhitekte Branislava Jovina iz davnih osamdesetih godina prošlog veka, koje je uporno branio do svoje smrti 2018. godine.

Nije ovde reč o sudaru progresa i tradicionalizma, već o sudaru između diktata kapitala naspram humanizma i estetike i nedostatku volje za dijalogom. G. Stojčić kaže da će metro privući novu gradnju. Znači li to da će metro prsten koji prati tokove reka privući i solitersku gradnju, stvoriti novi zid između Beograda i vode i odvojiti ga od reka pa ćemo imati još nekoliko „Beograda na vodi” u priobalju Save i Dunava koje nam je preostalo, a koji ne korespondiraju s gradom? Bolje bi bilo ostaviti to priobalje budućim generacijama, jer nemamo dovoljno volje ni kreativnosti za valjana rešenja. Rešavajmo trenutne goruće probleme kao što su: kako povezati autobusku stanicu na Novom Beogradu s Prokopom; kako rešiti pristup železničkoj stanici Beograd Centar u Prokopu, a najavljuje se izgradnja novih solitera u tom kraju; kako rešiti saobraćajni kolaps oko Kliničkog centra koji se ubrzano širi i u okviru njega...

Sve to upućuje da se rešenja moraju donositi stručno i multidisciplinarno. Mora se obuzdati uticaj profiterskog kapitala na donošenja odluka, jer da su se naši preci rukovodili samo cenom i brzinom gradnje, a ne i estetikom, ne bismo danas imali građevine kojima se divimo. Migracija se mora usmeravati prema prigradskim opštinama, jer su one s tim ciljem uključene u beogradsku zajednicu.

Konačno, potreban nam je program humanog, kulturnog i estetskog razvoja Beograda, koji bi onemogućio improvizacije, pritiske i loša rešenja.

Živomir Žika Tešić,
politikolog u penziji, Beograd