Rusija ustupa Kini nekoliko rečnih ostrva

Specijalno za „Politiku”
Moskva, 21. jula – Dopunskim protokolom o regulisanju državnih granica koji su danas u Pekingu potpisali Sergej Lavrov, ruski ministar inostranih poslova, i njegov kineski kolega Jang Diječi, konačno je rešen četrdesetogodišnji spor oko granica Kine i Rusije.

Sporazum se odnosi na oko dva procenta dužine rusko-kineske granice koja iznosi 4.300 kilometara. Ostrva Veliko na reci Argun i Tarabarov na Amuru pripala su Kini, a ostrvo Veliko usurijsko podeljeno je napola. Pri tom su naseljeni delovi Habarovska i putanja koju koriste ruski avioni prilikom sletanja na aerodrome ostali Rusiji.

Odluku o tome da se susednoj zemlji i „važnom strateškom partneru” prepušta 337 kvadratnih kilometara ruske teritorije na rečnim ostrvima doneo je predsednik Putin 2004. godine tokom posete Kini, a ratifikovala je 2005. Državna duma Rusije nakon objašnjenja ministra inostranih poslova Lavrova da „korekcija granica ne nanosi nikakvu ekonomsku ni političku štetu Rusiji”. Uz to je objašnjen i istorijski značaj sporazuma kojim je ugašeno četrdesetogodišnje žarište i stalna opasnost za međusobne odnose dve zemlje. Iako su opozicione partije tvrdile da „niko normalan ne ustupa svoje teritorije”, i da se na istoku „dobre namere tumače kao slabost”, za ratifikaciju je glasala velika većina – 307 parlamentaraca. Protiv je bilo samo 80.

Protiv su bili i građani Habarovska kojima se nova granica toliko približila da će preseći dvorišta njihovih vikendica u okolini grada. Oni su (bez uspeha) poslali Putinu kao peticiju čitave tomove potpisa (više od 5.000 stranica) u kojima navode da je istorijska nepravda da se zemlja koju su „osvajali naši dedovi i očevi” ustupa drugoj državi. Za njih posebnu opasnost predstavljaju kineski irigacioni planovi koji mogu dovesti do toga da reka Amur potpuno ode iz Habarovska – a sa rekom su u vezi mnogi planovi, koje, uzgred rečeno, zbog slabe naseljenosti, nema ko da ostvari.

Ostrva koja će, prema pisanju ruskih medija konačno biti predata Kini u avgustu, „kao poklon za Olimpijadu”, predstavljaju močvarnu teritoriju sa 16.000 stanovnika, koja je sporna još od 1960. godine kada je Mao Cedung tražio od Hruščova da vrati Kini teritorije koje je Rusija dobila po Ajgunskom sporazumu 1858. godine. Dva predsednika dogovorila su se 1964. da izmene sporazum i da Kina bude u nešto povoljnijem položaju, ali ga nisu potpisali tako da je 1969. godine umalo došlo do rata između dve zemlje na ostrvu Damansko.

Ipak, granica se, zahvaljujući nepreciznoj formulaciji u osnovnom sporazumu u kome se kaže da ide rekom, i prirodno i veštački pomerala. Reka je prirodno menjala tok, a Kinezi su joj pomagali ubacujući pesak u rečno korito – ako bi uspeli da je zatrpaju kopno bi se spojilo sa ostrvima i čitav prostor bi pripao Kini. Da bi to sprečili Rusi su produbljavali korito sa svoje strane i gradili brane... I tako u beskraj... Moglo je potrajati još ko zna koliko da Putin nije odlučio da se odrekne tog dela teritorije.

Prema mišljenju dalekoistočnih ekonomista predaja ostrva naneće Rusiji štetu od tri do četiri milijarde dolara, u šta ulazi ono što je do sada tamo ulagano, i izgradnja novih granica. Ali šta je to pred budućnošću koju obećava saradnja dve velike zemlje koja se neverovatnom brzinom razvija.

Rešavanje problema sa Kinom, ma kako se to nekima ne dopada, pravilnije bi bilo oceniti kao mudar državnički potez s obzirom na to da je pogranično područje s ruske strane, uglavnom nenaseljeno (ukupno osam miliona stanovnika) i vapije za radnom snagom. S kineske strane je situacija potpuno drugačija, tamo duž granice sa Rusijom živi 300 miliona ljudi koji bukvalno ne znaju kud da se denu. Demografi odavno upozoravaju da za Rusiju ne predstavlja opasnost ni Amerika, ni NATO, već Kina koja svojom tihom, „puzećom” ekspanzijom polako osvaja ruski sever. „U Kini i poslednja kuvarica i prosjak vide granicu ne na Dalekom istoku, nego na Uralu”, tvrdi deputat Dume Anatolij Lokot. Kineska vlada te migracije podstiče raznim beneficijama koje daje svima koji se odluče da odlaskom u beli svet oslobode makar koji metar životnog prostora.

Dajući im sporne teritorije, Rusija ih je, bar za neko vreme, zadržala kod Habarovska, a rizik od „puzeće ekspanzije” bar malo smanjila.

Politički analitičari izražavaju zabrinutost zbog činjenice da sada još neki ruski susedi sa kojima su granice sporne, mogu poželeti da ih na isti način reše. Japan, recimo, očekuje da dobije četiri Kurilska ostrva koja se prostiru na 5,2 hiljade kilometara, a bogata su naftom, kobaltom, olovom, cinkom, platinom, zlatom, titanom... Rusija je spremna da ustupi dva.

Norveška pretenduje na arktički deo Barencovog mora (155.000 kvadratnih kilometara), a na delove Kaspijskog mora, bogatog naftom i gasom, pretenduju Azerbejdžan, Iran i Turkmenija.

Stupanje na snagu danas potpisanog dokumenta, smatra MIP Rusije „daće dopunske impulse razvoju dobrosusedskih odnosa između Rusije i Kine, a pre svega razvoju planske saradnje između pograničnih rejona dve zemlje”.