Dijalog umesto haosa

Nedavnim posetama Beogradu i Prištini gospodin Lajčak, visoki predstavnik EU, optimistički najavljuje novu rundu dijaloga Beograd–Priština na najvišem nivou. Međutim, stavovi dve strane su do te mere i dalje suprotstavljeni da stvarno stanje ne daje baš osnova za tako nešto. Formalno, dijalog traje već više od 10 godina i uz asistenciju EU, ali bez suštinski značajnih rezultata koji bi ukazivali na mogući ishod. U datim okolnostima bliže smo dilemi da li će i kakvog dijaloga uopšte biti nego da li je na pomolu neki i kakav ishod.

Srpska strana je u potpunosti opredeljena za dijalog i političko rešenje. Kosovski rasplet je za nju sudbinski važan jer od toga zavisi ukupan položaj Srbije. Dobar deo zapadnih centara moći, s Vašingtonom na čelu, priznanjem „Kosova” suštinski osporava međunarodne od OUN priznate i Ustavom utvrđene granice države Srbije, uslovljava evrointegrativni proces i ostvarivanje strateškog cilja Srbije – ulazak u EU, kao i svoje buduće odnose sa Srbijom. Zbog toga srpska strana dijalogu pristupa politički ozbiljno i konstruktivno prema političkom rešenju, s tim da bespogovorno prihvatanje otimanja dela teritorije vojnom agresijom protivno međunarodnom pravu za Srbiju nije moguće u nacionalnom niti ustavnopravnom pogledu. Srpska strana je u tom smislu Briselskim sporazumom i zalaganjem za kompromis učinila najveći mogući iskorak ka političkom rešenju u korist svih strana.

Prištinska strana to do sada nije prihvatila, a sa svoje strane ne čini nikakve iskorake koji bi potvrdili interes i posvećenost političkom rešenju. Ostaje na pozicijama politički isključive platforme koja apriori polazi od međusobnog priznanja, kao polazne osnove i potom normalizacije po formuli rešavanja otvorenih pitanja iz bilateralnih odnosa dva suseda. Dodatno, predsednik prištinske vlade gospodin Kurti jasno ostaje na pozicijama politički isključive platforme da dijalog vode dva ravnopravna međunarodnopravna subjekta i rezolutno uverava da će na takvom prilazu istrajavati. Preduzima korake na unutrašnjem i spoljnom planu i vodi konkretne akcije u prilog potvrde o neizbežnosti prihvatanja samo takvog stava.

Naravno da u takvim okolnostima dijalog nije moguć. Srpska strana jeste spremna da razgovara o svakoj vrsti normalizacije koja ima u osnovi životna pitanja, ali nikako o priznanju države „Kosovo”. Ukoliko prištinska strana to ne uvaži, teško da će suštinskog dijaloga biti u perspektivi. To što se zvanični posrednik EU i specijalni predstavnik gospodin Lajčak trude da uvere kako napretka ipak ima i kako je konačni sporazum moguć i u datim okolnostima rezolutnog stava prištinske strane, teško da će dati rezultat.

Važan problem koji dovodi u pitanje dijalog jeste i činjenica da sponzori kosovske državnosti SAD i većinska EU, tolerišu rezolutan stav prištinske strane, čime definitivno potvrđuju da je to u osnovi i njihov strateški cilj i da u stvari nema suštinskih razlika u prilazu s prištinskom stranom. Strateško funkcionalna interesna veza s evroatlantskim zaokruženjem ovog prostora polazna je osnova i strateški cilj ovakvog zapadnog pristupa. Ovim se otuda na Srbiju vrši svojevrsni pritisak da se tome prikloni i promeni stav, dok EU dodatno iskazuje neprincipijelnu poziciju pristrasnog, a ne statusno neutralnog posrednika, kakav bi po mandatu morala da bude. Primer je već više puta ponavljano neispunjenje glavnog dela Briselskog sporazuma – ZSO – koji je i sam posrednik EU politički legalno potpisom svog predstavnika verifikovala, iako bi to ispunjenje omogućilo pravi nastavak dijaloga o normalizaciji.

Cela priča o dijalogu, njegovom nastavku i uspešnom ishodu često se s najviših mesta u Briselu, NATO-u, Vašingtonu stavlja u kontekst interesa i želje za mir i bezbednost na ovim prostorima, kao polazne osnove njegove budućnosti. Da li je to ostvarivo uz jednostrane pristupe i isključive strateško-političke ciljeve kada su na sceni višestrani pristupi, interesi i različiti akteri? Nije i ne može. Tu su pre svega suprotstavljeni glavni direktni akteri Beograd i Priština. Zatim i globalni akteri koji u svom dinamičnom i aktuelnom nadmetanju ne zaobilaze ni ovaj prostor („maligni uticaji” i slično). Tu je i važan regionalni kontekst s otvorenim pitanjima i ambicijama (BiH, „velika Albanija” i drugo). Najzad, tu je i važeći međunarodni poredak s Poveljom OUN i međunarodnim pravom. Ignorisanje svega ovoga s pokušajem nametanja jednostranih rešenja svim sredstvima, neizbežno vodi u regionalni i širi haos s nesagledivim posledicama. Zato je povratak stvarnom dijalogu samo na politički realnim osnovama veoma važan, s tim što to ovoga puta direktno zavisi od dela međunarodne zajednice koji politički isključivo, nekritički i pristrasno podržava prištinsku stranu.

Diplomata u penziji