Balkan – Pasuljanske livade za velike sile

Svi se slažu da etnopolitike (nacionalizam) igraju sve veću ulogu u savremenom svetu. Sociološki problem je zašto se to dešava u vreme globalizacije, a pitanje za sve nas je kako usaglasiti balkanske etnopolitike na način da ne izazovu oružani sukob.

Niz sporazuma (Dejtonski, Erdutski, Kumanovski, Ohridski) doveo je do prekida otvorenih neprijateljstva na prostoru bivše Jugoslavije. Međutim, napetosti nisu nestale i čini se da vremenom postaju veće. Iz tog razloga ne čudi zainteresovanost da se potencijalni sukobi preduprede.

Sukobi se, generalno, rešavaju dogovorom, odnosno kompromisom sukobljenih strana (što podrazumeva i kompenzaciju), ili potpunim odustajanjem neke strane od zahteva. U potonjem slučaju to je obično posledica pretnji ili korišćenja neke vrste prisile. Tada neka strana odustaje od spora da bi zaštitila život ili neki drugi viši interes. Dešava se, međutim, da strane ni po koju cenu ne žele da odustanu od svojih interesa i tada sukob može trajati večno, ili dok neka od strana ne bude potpuno uništena.

Etničke sukobe na Balkanu dodatno komplikuje mešanje stranih sila za koje je region postao neka vrsta Pasuljanskih livada na kojima, s vremena na vreme, ispituju odnos snaga, stanje borbene gotovosti i razvijaju meku moć, odnosno sposobnost nametanja određenih narativa. Ti narativi vremenom se kristališu u odrednice za snalaženje u političkom prostoru i postaju samorazumljivi pojmovi koje koriste novi naraštaji bez kritičkog preispitivanja njihovog sadržaja i suštine.

Neki od narativa, kao onaj o velikosrpskoj hegemoniji, postoje odavno. Neki, na primer onaj da je Republika Srpska genocidna tvorevina, novi su. Upornim ponavljanjem, pretakanjem u dokumente, ali i nespretnom ili agresivnom odbranom oni jačaju i stiču snagu premise u dokazivanju različitih zaključaka. To otežava realno sagledavanje i rešavanje balkanskih problema dogovorom i kompromisima.

U sklopu tih narativa postoje različite ravni. Na nekim nivoima se prepoznaju problemi i definišu pitanja. Takva je tvrdnja da je BiH nedovršena država. S tim u vezi, postavlja se pitanje kako BiH učiniti funkcionalnom državom. Kao ključne prepreke vide se etnopolitike koje vode tamošnji Srbi i Hrvati pomognuti od strane matičnih država. Problem s ovim narativom je što se Bošnjaci amnestiraju od nacionalizma, mada je on očigledan u delovanju političkih stranaka koje zastupaju interese te etničke grupe. Pored toga, zanemaruje se činjenica da stepen (ne)funkcionalnosti zavisi od odnosa između entiteta, a ne od stepena centralizacije. Poenta je da su odnosi napeti upravo zbog stalnog pritiska ka centralizaciji.

O Crnoj Gori vlada mit da je to građanska država jer u njenom Ustavu tako piše. U praksi, međutim, doskora vladajuća stranka je vodila izrazitu nacionalističku i gotovo šovinističku politiku prema onima koji se izjašnjavaju kao Srbi. Takva politika je dovela do poznatih napetosti. Umesto da su razrešene kao što je to, na primer, učinjeno Ohridskim sporazumom između Makedonaca i Albanaca, u Crnoj Gori se pokušavaju rešiti problemi bez suočavanja s njihovim pravim uzrocima.

Još besmisleniji narativ je u vezi s Kosovom i Metohijom, u kome se još uvek pominje Milošević. Raspoloženje Beograda da kompromisno rešava taj problem naišlo je na odlučno i nerazumno odbijanje Prištine, koja insistira na priznanju jednostrano proglašene i delimično međunarodno priznate nezavisnosti.

Ukratko, ti narativi stvaraju paradokse koji se sastoje u sledećem. Tačno je da Republika Srpska svoj status duguje ratovima za jugoslovensko nasleđe. No, na isti način su nastale i Republika Hrvatska, kao i sama BiH. Tražiti od RS jaču integraciju u BiH je isto što i tražiti od ove dve države da se, zarad navodno većeg stepena funkcionalnosti regiona, reintegrišu u treću Jugoslaviju.

S druge strane, Crna Gora i Severna Makedonija su napustile Jugoslaviju (Jugoslavije) bez rata, no uprkos tome nisu uspele da reše svoje unutrašnje nacionalne probleme. Nije teško zamisliti kakav bi haos nastao kada bi, navodnim zalaganjem za građansku državu, Albancima u Severnoj Makedoniji bila oduzeta prava stečena Ohridskim sporazumom. Istovremeno, uz istu argumentaciju Srbima u Crnoj Gori se pokušava oduzeti čak i pravo na nacionalno opredeljenje.

Postoji pandan i kada je reč o Kosovu i Metohiji. Dok, s jedne strane, Beograd nudi Prištini model „više od autonomije manje od nezavisnosti”, Priština tamošnjim Srbima ne dozvoljava ni Zajednicu srpskih opština.

Kada se stvari posmatraju iz ove perspektive, vidi se da ima mnogo prostora za kompromise. Ali, kada se insistira na mantrama o velikosrpskom nacionalizmu i Srbiji kao produženoj ruci Rusije na Balkanu, onda sve ide ka samoispunjavajućem proročanstvu o neminovnosti izbijanja novih sukoba.

Nažalost, Srbija, uprkos povremenim dobrim pokušajima, do sada nije mnogo postigla na jačanju svoje meke moći i širenju kulturne hegemonije u regionu. Više se oslanjala na medijsku halabuku, razne lobiste i marketinške agencije. Sve to, ako nije doprinelo pogoršanju njene pozicije, nije doprinelo ni poboljšanju. Vidljivu korist ima samo medijsko-manipulativna hunta koja, pored toga, sve više deluje kao gospodar ukupne situacije. No, to je posebna priča.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu