Kamena gora dugovečnosti

Kamena Gora – Najlepše selo prijepoljskog kraja – tako govore i pišu o Kamenoj Gori, selu u visinama na dvadesetak kilometara od Prijepolja kraj puta što vodi ka Pljevljima i granici s Crnom Gorom. To je visoravan livada i četinara gde vazduh opija, mesto proglašeno za vazdušnu banju još između dva svetska rata.

Priroda je ovde privlačna, plodovi neprskani i hrana spremljena na starinski način, staze za šetače, planinare i bicikliste uređene, kampovanje dostupno, apartmanske kuće lepe, a domaćini uvek spremni da gostu ugode. Turističko mesto s dušom sačuvano od napadne urbanizacije.

Ponos Kamene Gore je najstariji bor u ovom delu Srbije, granati Svetibor visok 13 metara, zaštićen i poštovan. Stariji je, kažu, od četiri stoleća. A nije samo drveće ovde dugovečno. Odavno Kamenu Goru zovu selom stogodišnjaka. Nekad baš s razlogom, jer je bilo više dugovečnih ljudi, dok danas to pominju kao zanimljivost sela. Kazivalo se ovde: onaj doživeo stotu kao njegov predak, prvi komšija mu još stariji, drugi u devetoj deceniji zdrav i po ceo dan radi.

Kakva je to magija Kamene Gore kad u njoj žive dugovečni ljudi? Selo jeste zdravo, visoko u brdima, s čistim vazduhom, bogato dobrom vodom (preko 100 izvora). Ali ima takvih sela po našim visovima, pa se malo koje može stogodišnjim žiteljima pohvaliti. Odgovor o toj posebnosti nisu dokučili ni oni Kamenogorci koji su stotu pregurali.

Pisano je i prepričavano o pojavi da se ovde gazila i jedanaesta decenija. Čitamo da pojedinim koji su pregurali stotu nisu mogli lako da odrede godine, pa su im starost računali po istorijskim događajima. Za neke se znalo da su uoči Velikog rata bili stasali za školu ili vojsku, pouzdanih pisanih podataka nekad nije imalo u ovim udaljenim brdima.

Dugovečnost Kamenogoraca slikovito opisuje i upravo objavljena knjiga novinskih reportaža Zorana Šaponjića „Kud nestade ovaj narod”. Autor u tekstu „U Kamenoj Gori, na sto metara od neba”, nastalom pre deceniju i po, beleži kazivanja o dugovečnim seljanima, tradiciji da ljudi ovde žive duže od veka. O tome su Šaponjiću pričali Boško Kijanović, koji je tada imao 80 godina, i Jovo Kijanović od 85 leta, rekavši da njih ipak ne ubrajaju u starije Kamenogorce. – Sitne su moje godine spram onog koliko ovde ljudi žive. Eto, moj otac Vojin živeo je 104 godine – rekao je osamdesetogodišnji Boško i ponosno dodao: – Još sam lak na nogama.

A Jovo je kazivao ovo o najstarijim komšijama: – Rista, žena Davida Gluščevića, umrla je u 111. godini, a moj prađed Nedeljko Kijanović poživeo je do 107. Kada je on u 101. godini ženio unuka, igrao je u kolu. Petar Čović umro je u 104, Anto Kijanović u 103, Vojin Kijanović u 103. ili 104. godini – nabrajao je stogodišnjake iz Kamene Gore osamdesetpetogodišnji Jovo, koji je tada već deceniju (od smrti supruge) živeo sam, celo leto kopao vrt, kosio livadu, plastio seno i obavljao druge radove kao da je znatno mlađi. Još reče i da je zaboravio kad je poslednji put bio kod lekara.