Zaslađeni med

U rubrici Među nama 10. novembra objavljen je dopis gospodina Njegoslava Vukotića „Med od šećera”.

Saglasan sam s mislima iskazanim u tom pismu zbog iskustva proisteklog iz dugog amaterskog dugovanja s pčelama iz ljubavi, zadovoljstva i nemerljive koristi po zdravlje. Sem naslova, pažnju na sadržinu skrenulo mi je i ime autora, višegodišnjeg saradnika rubrike Među nama, čije sam brojne priloge pročitao i s njima bio saglasan.

Jednom nedeljno s porodicom boravim u izletničkoj kući s voćnjakom, baštom i četiri košnice, smeštenoj blizu hrastove i bagremove šume, plitkog potoka, livada i njiva.

Pre nekoliko decenija, i pored mog nevelikog znanja o pčelama, meda je bilo u izobilju i pitali smo se šta ćemo s njim. Poklanjali smo ga posetiocima i odnosili kad smo odlazili u goste.

A u poslednjih pet godina, na istom mestu, s istim košnicama – ni kapi meda. Pčele preživljavaju zahvaljujući prihranjivanju šećernim sirupom. Rojile se nisu, jer u prirodi nema hrane za razvoj nove zajednice.

Jedino su proleća ove godine sakupile nešto meda i za vrcanje. Po starom dobrom običaju, obradovao sam i komšije teglom-dve pravog cvetnog meda od behara i bagrema. A onda je nastala suša.

Nadali smo se da će pčele u košnice u koje ne dodajemo sirup do jeseni uneti bar malo čistog, pravo meda za vrcanje. Ali krajem avgusta sve voštane ćelije bile su prazne. Unete količine meda bile su dovoljne samo za ishranu legla i održavanje društava u životu. A tamo gde je dodavan šećerni sirup okviri su puni, teški, ćelije zapečaćene plombama, hrane za zimu ima dovoljno za ceo pčelinjak. Čak i više nego što je neophodno.

Izvrcani višak po boji i mirisu liči na livadski med. Ipak, za nijansu je svetliji i slađi. Po starom običaju opet sam počastio komšije ovim „medom”, uz napomenu da je od šećernog sirupa.

Uveče, telefonom, sused je u šali „protestovao”:

„Ti si meni podvalio!”

„Kako?”

„Rekao si da je od sirupa, a po mom mišljenju bolji je i slađi i od onog pravog prolećnog.”

Pitanje je kakav pčelinji proizvod nastaje kada se pčelinjim društvima za vreme skupljanja nektara – paše, dodaje šećerni rastvor. Da li je to med? Mislim da jeste. Nazvao bih ga „zaslađeni med” jer su i sirup i nektar prerađeni u celinu kroz savršena telašca pčela, uz dodatke iz njihovih žlezda. Pčele se pritom iznuruju, troše... Radilice zato traju samo tri sedmice. Teško je razlikovati čist cvetni med od meda s primesama.

Na proleće, bože zdravlja, ukoliko saznam adresu, poslaću gospodinu Vukotiću dve tegle: u jednoj med od behara i bagrema, u drugoj „zaslađeni med”. Ako dokaže koji je med u kojoj tegli, predložiću ga za degustatora na sajmovima pčelarstva – na dobrobit kupaca i na strah i trepet falsifikatora.

Posebno priznanje zaslužuje i ideja i poziv gospodina Vukotića naučnicima da odgonetnu obrazac prema kojem pčele stvaraju nekvarljive proizvode – med, vosak, propolis, otrov koji služi kao lek i mleč, čudesni eliksir dugog života i zdravlja. Bio bi to podvig ravan otkriću antibiotika u plesni.

Stevan Krunić,
Beograd