Maraton iz doline Jadra

Gornje Nedeljice su prošle nedelje bile prestonica ekološke, političke, medijske i marketinške Srbije, a poruke poslate iz doline Jadra i sa blokada saobraćajnica širom zemlje postavile su vlast pred jedan od najozbiljnijih testova poslednjih godina.

Eko-pokret, čiji je cilj da spreči kompaniju „Rio Tinto” da otvori rudnik litijuma koji bi mogao da zatruje velike delove zemlje, kapilarno se proširio Srbijom i postao amalgam nezadovoljstava i zbog Zakona o eksproprijaciji – koji bi državi olakšavao uzimanje privatne svojine, i Zakona o referendumu – koji otežava sve vrste protesta.

Predsednik je u ključnom času shvatio da je vrag odneo šalu. Deo odgovornosti primio je na sebe, glavninu kritike, „blaže nego što zaslužuju”, prebacio je na neimenovane ministre i „nemar i aljkavost” službenika vlade, a onda najavio:

Široku javnu debatu o tome da li je rudnik litijuma uopšte potreban. Zakon o eksproprijaciji vraća se skupštini u na temeljnu javnu raspravu. Potpisani Zakon o referendumu očekuju hitne izmene i dopune kojim bi se ukinule predviđene takse, a rok za ponavljanje referenduma produžio s dve na četiri godine.

Prvi put posle mnogo godina vlast je ozbiljno shvatila voks populi. Srbija je danas za jotu bolja nego što je bila pre nedelju dana. Iako su promene donete u iznudi, stvaraju se uslovi za uređeniju i više demokratsku zemlju u kojoj će građani znati da njihov glas nešto znači.

Izbegavao bih termine pobednici i poraženi, koji dodatno dele zemlju. Ako je bila nečija pobeda, onda ona ne pripada stranačkim biračima, već narodu. Odluka da se revidiraju neku stavovi za dobrobit zemlje je za pohvalu, tim više što potiče od predsednika kome ne nedostaje autoritarnost.

Pokazuje se da nije dovoljno dovlačiti ljude na masovne manifestacija (o koroni da ne govorim), a onda velike brojeve tumači kao merilo sopstvene siline. Politika nije aritmetika. Još je manje statistika kojom predsednik iz dana u dan pokušava da zaseni političku prostotu. I kada su brojke tačne i kada, dešava se često, nisu.

Pristup ljudima kao brojevima koji su tu samo da potvrde uspehe najbrže razvijajuće evropske privrede opasna je zamka. Hladne kalkulacije završe u vrelim zabludama.

Jedna od njih je da je većina pristalica SNS-a u svakodnevnom životu zadovoljna i da je iskreno zahvalna predsednikovom samoproklamovanom zlatnom dobu. Čuo je to predsednik u Gornjim Nedeljicama. Još je opasnija zabluda da su kritičari režima neprijatelji i izdajnici države. Svako normalan, svako ko ima pravo da misli drukčije, oseća se duboko ponižen. Taj osećaj stvara revolt.

Ljudi bi trebalo da se paze političara „u opsesivnoj potrazi za popularnošću, u želji za vidljivošću, u naletu nerealnih obećanja”, da citiram reči pape Franje izrečene prošle nedelje u kolevki demokratije, Atini.

Neće ulica da vodi Srbiju, poručivao je predsednik. Što je sasvim u redu za uređenu zemlju. Razilazimo se samo oko jedne sitnice: Ko je „ulica”? Srećom te živimo u vizuelnim vremenima pa možemo sami da se uverimo.

„Ulica” su batinaši i kapuljaši s motkama koje na njihovo radno mesto dovoze vozila sa zatamnjenim staklima. Ulica su navijači s kojima predsednik derneči kako bi im iskazao zahvalnost za obavljane „ulične radove”. Vlast neće da odgovori na pitanje ko su batinaške zanatlije, odakle im luksuzni automobili. Tako sama sebi navlači kapuljaču.

Vlast je bahato ignorisala činjenicu da živimo u vreme instant informacija. Svaki mobilni telefon je autentični svedok događaja. Otužni su, ali i iritirajući pokušaji režimskih televizija da manipulišu slikom. Naprave snimak u trenucima kada je svet tek počeo da se okuplja, a onda ga sve vreme vrte uz poruke o „teroru dvadesetak ljudi” i maltretiranju hiljada građana. Ako je uplašen, narod nije slep.

Predsednik je izjavljivao da je rešen da nigde, ni oko čega ne popusti. Uveren da je uvek u pravu – što je jednom i izjavio – trenira čvrstinu. Pošto se predstavio u drugom svetlu, trebalo bi da promeni spin majstore. Gazi ih vreme. Ovi su za otpad.

Zaboravljao je predsednik da je titanskim TV naporom doprinosio da se uveća broj onih koji odbijaju da se svrstaju pod njegovu komandu. Nije hteo da vidi, a oni oko njega ne smeju da mu kažu, da toliko nervira svakodnevnim ekskluzivnim obraćanjima javnosti da su mnogi počeli da kipte od besa. I samo su čekali priliku da ga javno, bez straha iskažu. Količina nezadovoljstva viđena prošle nedelje jasno je pokazala kako izgleda Srbija kada građani izađu dobrovoljno, bez organizovanog prevoza i bez sendviča.

Tako podeljena Srbija potvrđuje najkošmarnije snove. Poigravanje s kolektivnim nervom naroda poprimilo je opasne dimenzije. Koliko mnogo je previše? Može predsednik da tvrdi da ovde nikada neće biti građanskog rata. Njemu je to logičan zaključak jer polazi od toga da jedini komanduje narodom, a pošto on neće konflikt rata neće biti.

Litijum je bio poslednji u nizi povoda koji dele zemlju. Predsednik je postrojavao svoje. Mobilisao sledbenike i simpatizere, transportovao hiljade kojima je zaprećeno gubitkom posla ukoliko odbiju da budu dovedeni na plebiscitarnu manifestaciju oduševljenja vođom. Računa vlast i na ucenjene.

„Ljudi koji biraju korumpirane, lažljive, lopove i izdajice nisu žrtve već saučesnici”, uznemiravajuće lepo je sročio Džordž Orvel.

Predsednik je izgleda shvatio da je doterao cara do duvara. Sam je donekle korigovao brojke o broju ljudi na protestima. Potom je izašao u susret zahtevima o „Rio Tintu” i dva sporna zakona. To što je predsednik doneo odluke pod iznudom i pritiskom one „ulice” koja je mu je izmakla kontroli, trebalo bi da mu bude nauk za budućnost.

Dok je predsednik zabrinutog lica u Gornjim Nedeljicama obećanja o popravki puteva i mostova koristio kao respirator svoje posvećenosti, deo opozicije je slavodobitno, ali prerano počeo da slavi najavu da će se Zakon o restituciji vratiti parlamentu.

Opozicija svakako pokušava da kapitališe od mobilizacije masa, ali bi lako mogla da se zavara: teško da bi mogla da organizuje ovakve proteste. Teško da će ekološko nezadovoljstvo oboriti vlast. Pogotovo ne ako imamo prve korake na stazi kompromisa.

No, nije vreme za čestitke, jer će se u zemlji opšteg nepoverenja konačni sudovi doneti tek kada se sva sporna pitanja formalno razreše.

Sve što se događalo u Gornjim Nedeljicama i oko njih jeste opomena vlastima da gnev ne mogu da suzbiju i da moraju da slušaju glas naroda. I opomena opoziciji da ne srlja u maksimalizam šireći listu zahteva po principu sad ili nikad, sve ili ništa. Ovo je tek početak maratona čiji je start označen u dolini Jadra.