Pandemija neznanja

Žestoko se rasplamsala debata stručne i opšte javnosti o potencijalnim, još neizvesnim, promenama u ocenjivanju. Poprimajući (ne)očekivane razmere, diskusija o kontroverznim rešenjima s namerom da se smanji pritisak, a poveća objektivnost u školama potpuno je ogolila najveću boljku sistema – samo su ocene važne, za znanje koga briga! Treću godinu zaredom korona izmešta učenike iz školskih učionica, gube radne navike, uče kampanjski... Većina nastavnika suočava se s višestrukim teškoćama u radu na daljinu, u klasičnoj učionici uglavnom propituju, nemaju dovoljno vremena za dodatna pojašnjenja i popunjavanje neminovnih rupa u đačkom znanju. Pod prašinom koju podižu jurišnici trke za ocenama ostaju nevidljive razmere pandemije neznanja, podstaknute pandemijom kovida 19.

Ministarstvo prosvete, predlozima izmena i dopuna zakona koji su već u skupštinskoj proceduri, predvidelo je da srednjoškolcima ubuduće u rubrici u dnevniku po polugodištu budu dovoljne tri ocene (sada su propisane četiri) za zaključnu iz predmeta iz kojih imaju najviše časova u rasporedu. Forum beogradskih gimnazija (FBG) pozvao je, zatim, prosvetnu vlast da ukine zaključivanje polugodišnjih ocena, time i jurnjavu za boljim prosekom, pritisak i opterećenje i za učenike i nastavnike, koji večito iznedri formalni presek, suštinski nevažan, koji ne utiče na uspeh, ali narušava kvalitet rada u poslednjim nedeljama prvog dela nastavne godine. Znajući da je kasno da se ta promena doda već predloženim koje je usvojila vlada, FBG je tražio da ona bude deo budućih izmena prosvetnih propisa do kraja školske godine. Prosvetni vrh je to mogao bez pogovora da prihvati, ali da li bi to bilo u redu kad je jasno da je do predstojećih izbora u aprilu, pa i nove prosvetne vlasti, ostalo duplo manje vremena nego do kraja školske godine, to jest 31. avgusta.

Povodom inicijative FBG iz resornog ministarstva ističu da bi se „izostavljanjem zaključivanja ocena na kraju prvog polugodišta znatno smanjila informativna funkcija ocenjivanja važna za učenike, roditelje i školu”. Sad pojašnjavaju da „analiza uspeha i vladanja učenika omogućava školama i nastavnicima donošenje mera koje treba da unaprede stanje u nastavi kao najvažnijem segmentu rada škola” i podsećaju da je po zakonu opšti uspeh učenika utvrđuje na kraju prvog i drugog polugodišta.

Podsetila je „Politika” nadležne da su baš u ovo doba prošle godine za naš list isticali kako ocena na polugodištu ne mora nužno da se zaključi, da je to samo presek postignuća. Tada su izabrali da zanemare šta kaže zakon i ponudili sasvim novo tumačenje pravilnika o ocenjivanju koji je i dalje na snazi. Objasnili su da to što taj podzakonski akt kaže da ocena na polugođu može da se zaključi ne znači da mora i podsećali su da je ona nebitna za uspeh na kraju. Otuda, nije FBG začetnik ideje o umanjivanju informativnog značaja zaključnih ocena s polugodišta.

Prošle godine u ovo doba na osnovu odluke Kriznog štaba skratili smo prvo polugodište. Bili smo objektivno suočeni s problematikom manjeg broja ocena, škole su nam se obraćale za pomoć, a mi smo ukazali na bitne aspekte u datoj situaciji. Apelujem da aktuelnu raspravu o tome da li je potrebno imati zaključnu ocenu na polugodištu ili ne u ovom trenutku zaustavimo. Nije nam cilj da zamaskiramo bilo šta. Možemo napraviti opsežnu analizu, zanima nas mišljenje zaposlenih, stručne javnosti, ali i roditelja i učenika, i da onda vidimo šta ćemo u narednom periodu kada ponovo dođemo u priliku da radimo izmene i dopune ili da pišemo novi Zakon o osnovama sistema. Postojećim izmenama i dopunama nismo obuhvatili njegov član 75, koji propisuje da se zaključna ocena utvrđuje i na kraju prvog polugodišta i samim tim ga sad ne možemo menjati. Predloženim izmenama ne ograničavamo nastavnike da daju veći broj ocena, ovo je minimum na osnovu kojeg treba da se izračuna prosek. To je suština – ukazuje Miloš Blagojević, pomoćnik ministra prosvete za srednje obrazovanje.

Kao najveći nedostatak i prostor za napredovanje sistema, on ističe – opisno ocenjivanje.

– Često imam utisak da je naša logika obrnuta logici onih koji donose odluke. Ako je ministarstvo u smanjenju broja ocena videlo priliku da rastereti učenike i nastavnike i smanji broj neocenjenih đaka, nejasno je zašto je predlog koji dolazi od foruma manje logičan. Svesni smo da je težište srpskog obrazovnog sistema na oceni umesto na znanju i sposobnostima učenika. Cilj našeg predloga je pokretanje šire društvene i stručne rasprave radi izmene zakona da bi nastavnici i učenici bili delimično oslobođeni opterećenja kome su izloženi. To je samo prvi korak koji bi u dogledno vreme mogao promeniti paradigmu obrazovnog sistema u Srbiji. Jedan od načina da se ovo težište promeni jeste i uvođenje eksternog testiranja u klasifikacionim periodima – objašnjava Aleksandar Markov, predsednik FBG.

Kada se sve uzme u obzir, kaže Markov, može se zaključiti da je neminovno da svaki nastavnik preuzme odgovornost i breme da proceni koliko je ocena dovoljno da bi učeniku bila zaključena ocena u skladu s važećim pravilnikom, koji shodno epidemijskim okolnostima dozvoljava i da jedna jedina ocena u polugođu bude i zaključna.

Da li se polemikom o promenama u ocenjivanju maskira veći problem – pandemija neznanja? Potvrdno odgovara Jasna Janković, predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije. Skretanjem pažnje na to da li će đak biti ocenjen tri ili četiri puta, smatra ona, zamagljuju se suštinske teme – gde smo mi u odnosu na svet i gde smo u odnosu na sebe od pre dve godine. Nemamo repere da to jasno pokažu.

– Ne mogu da zamislim da će nam biti bolje ako naša deca znaju sve manje, a to se apsolutno vidi u poslednje dve godine. Bilo bi obmanjujuće da kažemo da je sve bilo u redu pre korone, ali od pojave kovida kobeljamo se u živom pesku i još brže propadamo. Izmene seta zakona koji su u skupštinskoj proceduri u stvari su zamagljivanje stvarnosti. Kod nas se ne dešava da se s problemom suočimo, pravimo se da ga nema. Zakoni se menjaju kao frizura, a šta je u glavi? Ako jedan gimnazijalac ima najmanje 17 predmeta, a imamo više od 30 đaka u odeljenju, onda naravno da ne možemo ni kvalitetno da ispredajemo ni da ispitamo učenike. Nije suština u tome koliko ću ocena dati, nego da ocena bude odraz znanja. Kod nas kvalitet rada opada, dok prosek ocena raste – negoduje Jankovićeva.

Roditelji priznaju gotovo nikada ne pitaju dete šta zna ili ne zna iz nekog predmeta, a kad dobije jedinicu, u kući je pakao dok tu ocenu ne popravi, inače kako misli da završi razred, a ako je dvojka, kako će upisati srednju školu ili fakultet...

– Zanemarujemo koliko je gradivo obimno i koliko su stvari naučila deca, a znamo da naročito u doba korone uče kampanjski samo za ocenu. Plaćamo im privatne časove, u toku pandemije još više nego inače, jer roditelji prosto ne mogu da budu i nastavnici. Iz tog ugla trebalo bi da se smanji broj ocena. Međutim, pitanje je da li bi i te brojčane ocene bile realne, da li će nastavnik da uzme u obzir samo trenutnu spremnost ili nespremnost za odgovor na postavljena pitanja, koja će se računati kao odraz znanja cele godine, pa to je što je. Da li će to napraviti još veći problem? Zaključna ocena na polugodištu koja ne ulazi u prosek realno je besmislena, nikako ne utiče na krajnji ishod i može da bude obaveštavajuća, ne brojčana, nego sa opisom postignuća kao na tromesečju i savetom šta dalje, onda bar ne bi bilo jurnjave za prosekom – zaključuje Gordana Plemić, direktorka Udruženja „Roditelj”.