Ispunjavanje praznine

Nezanimljivi a fini, blagi, lepo vaspitani muškarci iz „dobrih kuća”, takav je bio i Petar, bio je sušta suprotnost njenim interesovanjima. On melanholik, Maja kolerik. Ona se oduševljavala problematičnim tipovima, glamuroznim zabavama, uzbudljivim avanturama, egzotičnim pićima, ekskluzivnim restoranima i retkim starim automobilima. Vazda su je privlačile neobrijane, neuredne muške lutalice, lovci na žensku naklonost. Inače, Maja beše oličenje nestašluka i inteligencije. Njemu nedodirljiva za partnersku ljubav – u isti mah postojana koleginica, drugarica, prijateljica. Sa onim nebeskoplavim očima koje – zavisno od garderobe – mogu izgledati i jezerski zelene. Sa onim riđim kikicama i sitnim pegicama na licu boje pustinjskog peska, u muškobanjasto grubim cipelama, poludubokim na šniranje koje su, paradoksalno, pojačavale njenu ženstvenost i originalnost. Zaokruženu uskim strukom a kolosalnim grudima.

Čas ga je asocirala na Pipi Dugu Čarapu, čas u sitnicama na Anicu Dobru iz najranije mladosti, pa i na njenu koleginicu Runi Maru. Na trenutke, možda je imala sličnosti i s nekdašnjom prezgodnom Zvezdinom košarkašicom, kasnije internacionalnom filmskom vedetom – „socijalističkom vamp ženom”, Ljubicom Otašević. Za njega, nijedna Maji nije bila ni prineti. Da – voleo ju je žarko i neuzvraćeno sve te, sve ove godine. Razumevajući, premda ne odobravajući njene nepromišljenosti, budalaštine i promašaje. Srce ga je bolelo kada bi doznao da je njeni momci besomučno lažu, varaju, prećutkuju ono važno, na njenu štetu. Pokušavao je da je upozori, bez uspeha.

Ona je očekivala da će se bar neko od takvih kraj nje skrasiti – no, da li bi ga i koliko tada i dalje volela? S druge strane, Petar se nadao da će se ona u neko doba ipak okrenuti njemu shvativiši „šta su prave vrednosti”. No, nije bilo šanse: bio je neupadljiv, nesiguran u sebe, suviše „svilen i upeglan”, večito strašljiv i neopušten. Navikao uglavnom samo da uči, da radi, da se usavršava, da ne rizikuje. Saletale su ga sve nekakve očajnice ili pak koristoljubive namiguše. I ružnjikave ambiciozne nasrtljivke. Sve ih je listom odbijao čekajući Maju. Kao svog osobenog, nazamenljivog Godoa.

Elem, Maja se udade za izvesnog bezveznjaka, lažnog veterinara koji je umeo zavodljivo da besedi. Nije bilo svadbe, samo nekakvo „rokersko posluženje”. Razvela se brzo, pa se vezala za jednog trgovačkog putnika, akvizitera – lepotana koji ju je u početku vodio sa sobom po regionu, zajedno s knjigama. Uskoro, počeše da žive razdvojeno. Pa se u međuvremenu rodio i Marko, njihovo preslatko dete. Kada je pošao u školu i „dosadio” roditeljima, sve češće poče da se druži s „čika” Petrom. Ubrzo njih dvojica postadoše skoro nerazdvojni, najbolji prijatelji. Marko je oca viđao retko, sporadično su mu od njega pristizali pokloni iz inostranstva. S majkom je provodio najviše dva-tri dana nedeljno. Kao da mu više nije ni bilo potrebno. A kako je doista bilo u njegovoj detinjoj duši samo je on znao. Petar je Marku kupio divno štene, aprikot pudlu – Rile ga nazvaše – kako bi dete naučilo da voli i da se brine o biću koje ume da uzvrati miljenjem, vernošću i toplinom bez reči.

Ispunjavanje praznine prazninom znači tonuti još dublje, uz tupi odjek. Nasuprot tome, Petar je svoju životnu misiju pokušao da pronađe u pomaganju detetu koje se razvija, raste, da bi se jednoga dana sâmo otisnulo u surovi svet. Da postane čovek, bolji od Petra i svojih roditelja. Napokon, Petar je imao uz sebe nešto Majino, što izvorno nije bilo i njegovo. Smisao života je našao u plodonosnom korišćenju vremena s Markom u društvu – i u sâmom tom procesu i u njegovim rezultatima. Savetovao ga je da bude realan, nipošto i hladan. Društven, ipak više svoj. Dovoljno samostalan i nezavisan. Da pažljivo bira prijatelje, devojku, posao, hobi. Da se previše ne osvrće, ali i da ne zaboravlja prošlost koje će tek docnije postati istinski svestan. Da ima viziju, planove, kao i alternative. Da bude vredan, usredsređen. Da veruje u ljubav i kad je nema. Jer, ljubav je naš bog, (ne)ostvarena privremena sudbina, vazduh za kojim vapimo, lepota, dar, fantazija – kako je ko oseća. Da bude zahvalan, ne i ponizan. Da se nađe onima kojima je neophodan, da se ne nameće najbližima, a da im svakad „bude pri ruci”. Da nikoga ne mrzi, da je svestan ko su mu roditelji, a ko Petar. Da se previše ne vezuje za autoritete. Jer, i čovek i vreme su trošni, nepredvidivi.

Srećem Petra, Marka i Rileta katkad na Tašmajdanu. Izgledaju srećno i zaneto. Petar kao da sebe izbegava, retko viđa: samo par puta dnevno u ogledalu, u ponekom izlogu – i u Markovim blistavim, bistrim očima nalik majčinim. Posvećen je Marku, Riletu i uspomenama na Maju. „Sećanjima” na ono što se u stvarnosti i nije desilo. „Imaginarno je najjače između muškarca i žene... onde gde se veruje da imaginarno ne postoji, tamo je ono najjače” (Margerit Diras). A po svemu sudeći i nije moglo da se desi. „... Uspomene su opasne!... One ružne..., bole, ... a one lepe... i one bole” (Lorenco Marone, „Sutra ću možda ostati”).

P. S. „Najviše sam varala muškarce koje sam najviše volela”, napisa Margerit Diras. Ne znam da li je tô izustila u delirijum tremensu – u periodu kriziranja zbog nagle alkoholne apstinencije – ili je posredi iskreno priznanje te nesputane slavne i slobodne žene? Da li je umetnicima dopušteno, pa i oprošteno, više nego nama ostalima? Da li je duhovna, autentična romantična ljubav odvojiva, ne retko i odvojena od one telesne? I mogu li obe da postoje paralelno a usmerene ka različitim osobama? Koje je „švrljanje” u partnerskim vezama opasnije – mentalno ili fizičko? Filip Rot u knjizi „Profesor žudnje” pomno slikovito analizira protivurečnosti čoveka kao umnog, još više čulnog bića; vremenom se svaka ljubav pohaba, izbledi – ili se ugasi žar, utihne strast. Pri čemu prâve ljubavi možda konkretno nije ni bilo. Na kraju krajeva čini mi se najvažnijim da ne obmanjujemo sâmi sebe. I kada nešto (ne)činimo, nije zgoreg u(s)tvrditi zašto se tako ponašamo (pomislih na pouku iz romana „Otmenost ježa”, Mjuriel Barberi). Ne radi naknadnog opravdanja, nego da bismo mogli dalje. Koliko-toliko smireni, bez unutrašnjih demona. Kad ih je već toliko na svakom koraku, oko nas.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu