Umetnost ne može da menja svet

Od novih naslova trenutno pripremam ulogu Don Kihota u istoimenoj Masneovoj operi i tome se veoma radujem. Za iduću sezonu predviđen je i Verdijev „Falstaf”, trebalo bi da nastupim u naslovnoj ulozi i to me takođe neobično veseli. Bio bih lažno skroman kad ne bih rekao da se ponosim pre svega činjenicom da više od tri decenije opstajem na operskoj sceni, kaže Miodrag D. Jovanović, bariton, prvak Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, koji na repertoaru ima oko 40 uspešno ostvarenih rola u svom fahu.

U njegovoj profesiji ključni momenat pripada Italiji, u koju je otišao kao mlad, diplomirani violinista, nastupao s tamošnjim orkestrima, a potom odlučio da školuje glas u Milanu, na Konzervatorijumu „Đuzepe Verdi”, a u Srbiju se vratio kao bariton. Magistrirao je na odseku solo pevanja, u klasi prof. Radmile Bakočević na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Nedavno je, uz italijanske kolege, pevao ulogu Šarplesa, američkog konzula, u Pučinijevoj operi „Madam Baterflaj”, izvedenoj u našem nacionalnom teatru, u produkciji Fondacije Pučinijevog festivala iz Tore del Laga i u saradnji sa Italijanskim institutom za kulturu. O tome kakvi su utisci o ovoj umetničkoj saradnji sa gostima iz inostranstva Miodrag D. Jovanović za „Politiku” kaže:

– Pre petnaestak godina, kada sam bio direktor Opere NP, izjavio sam da nema dobre nacionalne opere koja u isto vreme nije i internacionalna. Veoma su poželjna gostovanja stranih umetnika i produkcija na našoj operskoj sceni jer obogaćuju naš repertoar i čine ga atraktivnijim za publiku. Za domaće umetnike iskustva ovog tipa su dragocena. Nema bolje prilike da se uporedimo sa „svetom” i razmenimo iskustva nego tokom zajedničkih proba i nastupa. Mislim da su gostujući dirigent Fabricio Ventura i trio stranih solista, Šoko Okada, Arijana Manganelo i Vinčenco Kostanco, pokazali zavidan umetnički nivo i dali priliku publici da uživo čuje i vidi najbolje od aktuelne, italijanske operske produkcije.

Rediteljka Manu Lali izjavila je da je ovu operu postavila vezujući je za aktuelne probleme kao što su ekologija i odnos muškarca prema ženi. Samim tim je i originalna priča dobila drugo značenje. Kako ste doživeli te promene?

Rediteljka je upotrebila snažnu scensku simboliku, gde se početna radnja događa u netaknutom zelenilu prirode, koja se polako suši i vene, prateći tragiku događanja. Imperijalne sile su se i pre sto, pa i dvesta i više godina ponašale na isti način kao što se ponašaju i danas. Eksploatacija prirodnih resursa kolonizovanih naroda i naroda takozvanog trećeg sveta, bahato ponašanje i nehuman tretman domicilnog stanovništva, nažalost, i u savremenom svetu je sveprisutna pojava. Muško-ženski odnosi u sižeu ove drame samo ilustruju odnos hegemona prema žrtvi, za koga ne važe ikakvi moralni i humani nazori. Libreto ove opere je u tom smislu nedvosmislen, tako da ne možemo da govorimo o „drugom značenju”, već samo o nešto naglašenijoj simbolici i estetici rediteljkinog, inače izuzetno uspešnog viđenja i tumačenja jednog od najčuvenijih, ne samo Pučinijevih već uopšte, svetskih operskih naslova.

Postoji mišljenje o tome da umetnost može da menja svet. Kakvu poruku rediteljka Lali u operi „Madam Baterflaj” šalje kada je reč o pravima žena i ekologiji?

Ne mislim da umetnost može da menja svet, ali definitivno može da ga učini prijatnijim za život, a i da utiče da se neki od konzumenata umetnosti „zamisle” šta im je činiti, sa samima sobom pre svega. Iskreno, nikako ne mogu da shvatim kako „prava žena” mogu da se posmatraju izdvojeno od prava muškaraca i prava čoveka uopšte. Prava žena i ekološki problemi su deo sveopšte ljudske drame na zemlji otkad je sveta i veka!

Tokom muzičkog obrazovanja u Beogradu bili ste veoma upućeni i na Italiju i njihove pedagoge, kako ste u sebi spojili te dve umetničke smernice?

Moje muzičko školovanje je počelo u roditeljskom domu, zahvaljujući činjenici da su moji roditelji bili profesionalni muzičari. Međutim, kao većina dece muzičara koja nastavljaju profesionalni put roditelja, nisam se odmah opredelio za muziku kao poziv. Zanimale su me mnoge druge stvari u životu, i prirodne nauke, literatura, istorija, filozofija… I dalje me interesuju. U Italiju sam otišao kao profesionalni violinista, zaljubio se u operu, da bih na kraju odlučio da violinske zamenim glasnim žicama. Zahvalan sam svim svojim nastavnicima i profesorima u Srbiji i u Italiji na svemu što su mi nesebično podarili. Sve što su mi govorili i čemu su me učili, radili su, uveren sam, u najboljoj nameri. U ono malo slučajeva kada sam se bavio pedagogijom imao sam običaj da kažem učenicima, od kojih su većina bili moje kolege: „Ja to vidim, čujem i radim ovako. Vi probajte, pa ako vam se dopada, onda nastavljamo, a ako ne, bez ljutnje, ostajemo prijatelji!” „Amici come prima”, što bi rekli Italijani. Mislim da je vokalna pedagogija prilično osetljiva i neuhvatljiva stvar. U svakom slučaju nije Sveto pismo. Postavlja se pitanje šta je za nekog pravi pedagog. Smatram da je odgovor jednostavan. Mislim da je za učenika ili studenta prava pedagogija sve ono što mu olakšava život na sceni i vodi ga profesionalnom uspehu. Sve ostalo su nepotrebne mistifikacije.

Kako ste se postavili u novim pandemijskim okolnostima, na koji način se naša opera, a i vi lično borite da ostvarite najbolje rezultate?

Nažalost, spadam u one ljude koji su imali nesreću da obole od virusa korona. Pretrpeo sam teži oblik bolesti. Zahvalan sam Gospodu što me je poživeo i lekarima koji su svojim požrtvovanjem i radom učinili da danas ovde razgovaram s vama i ne samo to već i da opet nastupam. Za operu i pozorišta uopšte nastupili su teški dani dolaskom ove pošasti. Imali smo ogromnu pauzu koja nije mogla da ne utiče na naš rad. Srećom, u nešto izmenjenim uslovima (orkestar je zbog higijenskih mera izmešten iza scene) počeli smo da dajemo predstave, a ne samo koncerte. To je veoma dobro i uliva nadu da nas publika nije zaboravila, a sudeći po aplauzima, ljudi i dalje imaju potrebu da dolaze na operske predstave.