Sarajevska priča

Godine su prošle pune muka i danas se verovatno malo ko u Beogradu još seća tačnih okolnosti pod kojim je Radovan Karadžić u leto 1990. godine došao na čelo Srpske demokratske stranke, političke organizacije pomoću koje će, samo dve godine kasnije, povesti Srbe u Bosni u oružanu pobunu protiv novoosnovane nezavisne države BiH.

Njegovi bivši sarajevski poznanici nerado će priznati da je razbarušeni psihijatar i pesnik tada imao reputaciju čaršijskog, narodskog, nimalo neomiljenog čoveka u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, u kome je jedno vreme obavljao i dužnost lekara popularnog Fudbalskog kluba „Sarajevo”. (Igrači ovog kluba nosili su bordo dresove „boje fesa” – kako se u gradu, malo u šali, malo u zbilji, govorilo.)

Led je prvo probila Stranka demokratske akcije Alije Izetbegovića, koja je u maju 1990. testirala strogoću Ustavnog suda BiH i prva se izborila za pravo političkog organizovanja na etničkom principu. Druga etnička stranka u Sarajevu bila je HDZ, Hrvatska demokratska zajednica. Srbi su kasnili za komšijama, što je Karadžić objasnio time da još traži boljeg kandidata od sebe. Bila je javna tajna u Sarajevu da je položaj predsednika SDS-a Karadžić namenio profesoru Nenadu Kecmanoviću. No ovaj se, zajedno sa Emirom Kusturicom, Goranom Bregovićem, Miloradom Dodikom i drugima radije priklonio reformistima tada još jugoslovenski opredeljenog premijera Ante Markovića.

Osnivačka skupština SDS-a BiH održana je 12. jula, a mnogi verovatno više ne pamte da je počasni gost bio Alija Izetbegović. Tvorac nezavisne države Bosne i Hercegovine dobio je u sarajevskoj Skenderiji gromoglasan aplauz. Izetbegović je Srbima obećao da će Bosna ostati u Jugoslaviji, i to federativnoj.

(Važnu ulogu u to vreme u SDA imao je njen finansijer Adil Zulfikarpašić, pristalica konfederacije koju su Srbi prepoznavali kao drugo ime za raspad zajedničke države.)

Svi znamo šta je bilo posle. Radovanovo i Alijino koaliciono partnerstvo raspalo se u krvi, baš kao i Jugoslavija. Bošnjaci su juče na Alijinom trgu u Sarajevu proslavljali Karadžićevo hapšenje, do koga je došlo istog dana kada je Zulfikarpašić umro.

Prokletstvo je građanskih ratova u tome što se njihovi krugovi tako teško zatvaraju. Ova je priča počela u Sarajevu, i baš kada je izgledalo da se završava u Beogradu, iz glavnog grada BiH stigla je vest da nekadašnji prvi saradnik Alije Izetbegovića, Haris Silajdžić, traži da se ukine Republika Srpska pod izgovorom da je samo „posledica Karadžićevih zločina“.

Sudeći po ishodu svih skorašnjih izbora, Srbima je danas Evropska unija prioritet, a Karadžićevo hapšenjemožda odškrine njena vrata (pod uslovom, dabome, da bude praćeno i Mladićevim odlaskom u Hag). Odgovornost lidera bosanskih Srba za zločine počinjene u građanskom ratu tek će se vagati na sudu, ali i bez vage treba jasno reći da Karadžić ne može biti heroj srpskog naroda. No iz toga se još ne sme izvlačiti zaključak da će Srbija biti ravnodušna prema sudbini Republike Srpske, kao ni da je sve do čega Srbi drže, i za šta će se boriti, uhapšeno u autobusu za Batajnicu i upućeno u Hag.