Kvo vadis, RTS

Umesto teme koju provocira film, ovde je pokrenuta politikantska priča da li ’Aidu’ treba prikazati na javnom servisu. Građanističko krilo opozicije traži da se film prikaže, dok nacionalisti kritikuju i samu pomisao na to. Vlast ćuti i osluškuje voks populi, a RTS mudruje da je to stvar uređivačkog kolegijuma. To vrzino kolo pokazuje da i građanistima i nacionalistima navodne vrednosti za koje se bore služe tek za privlačenje glasova. U tom smislu, vlast je bar poštena

Zahvaljujući sticaju okolnosti, film „Kuda ideš, Aida” postao je svojevrsni tabloidni hit u Srbiji. Film je malo ko gledao, ali svi prema njemu imaju izgrađen stav.

Film se, kažimo odmah, mogao zvati i „Kvo vadis, Milice” ili „Kvo vadis, Katice”, ali, eto, Jasmila Žbanić se prva setila. I neka je. Treba kazivati priče o stradanju malih ljudi sa ovog područja. Možda neće pomoći da u budućnosti bude manje nesreće, ali sigurno ne mogu da škode.

Pa ipak, neki ljudi u Srbiji misle da film šteti srpskim nacionalnim interesima. Čak i kada se gleda kroz 4S naočare, teško je naći ozbiljniju tendencioznost i antisrpsku propagandu. Istina, radnja je smeštena u Srebrenicu i govori o stradanju muslimana, ostavljajući po strani ono što je tom masakru prethodilo, ali neki fabulozni okvir uvek mora da postoji. Ovde je reč o nekoliko dana jula 1995. godine. Suštinsko je pitanje da li u prikazu samog zbivanja ima faktografskih grešaka, ali oni koji film kritikuju to ne kažu. Čini se da je kritičarima bitnije da film osude kao antisrpsku propagandu i tako spreče njegovo prikazivanje.

Kada je reč o prikazu srebreničkog masovnog zločina, film nije rekao ništa novo. Mada šalje poruku da je pobijeno sve muško punoletno stanovništvo Srebrenice, film ne licitira brojem žrtava. Posebno treba naglasiti da se masovno streljanje vojno sposobnih muškaraca ne tumači genocidnom namerom, nego motivom osvete. A osveta je greh, bar prema Novom zavetu, jer je u božjim rukama. Prema Starom zavetu, Mladić bi mogao biti i nevin. Čak i u Hagu bi, da je mogao biti dokaz, ovaj film podjednako koristili i tužilaštvo i Mladićeva odbrana.

Veći greh režiserka pripisuje, ali time i čini Srbiji. Taj greh se u filmu kotrlja na točkovima jedinog autobusa na kojem je ispisana firma – „Lasta”. Još eksplicitnije se naglašava u odgovoru holandskog oficira, na pitanje novinara iz Beograda: šta se ovde dešava? Kao u reklami čiju poruku moraju da shvate i slaboumni, Holanđanin odgovara – znate vi veoma dobro šta se ovde dešava! Time se kao zadnja pošta krivca za zločin u Srebrenici adresira Beograd. Dokumenti, međutim, pokazuju da se u toj fazi rata i na tom prostoru Beograd malo pitao.

No, kada već pominjemo holandske vojnike, njih film u velikoj meri amnestira. Mada se radnja dešava u zoni njihove odgovornosti, oni su prikazani kao dobronamerni, birokratski dosledni, ali vojno i politički nemoćni. Da se na izboru za evropski Oskar glasalo kao na „Evroviziji”, holandski član žirija dao bi „tvelv points”.

Kako god, i glavna glumica, Jasna Đuričić, mora biti zadovoljna. Bez sopstvene krivice je postala laureat evropske filmske akademije za najbolju glavnu žensku ulogu mada je više, kao i njen muž, koji tumači lik generala Mladića, zaslužila nagradu za hrabrost. Istina, njena gluma je dobra, ali daleko od najbolje, čak i u ovom filmu. Vrhunski glumački dar došao je do punog izražaja samo u sceni u kojoj opraštajuće-osuđujućim pogledom, u licu dečaka Nikole, sina krvnika, prepoznaje sopstvenu decu Hamdiju i Nihada. Baš taj pogled, koji je trebalo da bude kontrapunkt pokajničkom pogledu zulumćara, koga neubedljivo, prenaglašeno ostrašćeno i na momente karikaturalno igra Emir Hadžihafizbegović, izgleda da najviše smeta ovdašnjim kritičarima.

O filmu treba reći i da je pravljen za zapadno tržište jer balkanska licemerna duša svakako ne može da shvati sebičnost Aide, koja poziciju prevodioca UN koristi da spase isključivo članove svoje porodice. Poređenja radi, balkanskom mentalitetu je bliži odijum koji, u „Dari iz Jasenovca”, stvara lik žene – tumači je Nataša Ninković – koja poput Aide ima malu funkciju u logoru i po svaku cenu želi da spase svoju ćerku.

Čitaocu će biti teško da uporedi ove likove jer je „Daru” mogao da vidi više puta na javnom servisu, dok se povodom prikazivanja „Aide” lome koplja. Priča se da je bilo predloga da se „Aida” pojavi na Festu, pod uslovom da se „Dara” prikaže na Sarajevskom filmskom festivalu, ali je taj plan propao.

Tako je, umesto teme koju provocira film, ovde pokrenuta politikantska priča da li „Aidu” treba prikazati na javnom servisu. Građanističko krilo opozicije traži da se film prikaže, dok nacionalisti kritikuju i samu pomisao na to. Vlast ćuti i osluškuje voks populi, a RTS mudruje da je to stvar uređivačkog kolegijuma. To vrzino kolo pokazuje da i građanistima i nacionalistima navodne vrednosti za koje se bore služe tek za privlačenje glasova. U tom smislu, vlast je bar poštena.

Umesto da afirmišu ideju filma, građanisti se bave raspalim i inertnim RTS-om, dok se nacionalisti zalažu za cenzuru. Da su malo mudriji, oni bi umesto toga vršili pritisak da upravo RTS producira igrani ili dokumentarni film o Srebrenici. Ne sa idejom da se srpski zločini umanje ili opravdaju, već da se stave u određeni kontekst koji bi prikazao širu sliku. Ključni problem nije sam zločin, već to što, zahvaljujući politički motivisanoj propagandi, svetska javnost taj zločin vidi kao posledicu srpske genetske, ili bar kulturno-mentalitetske bestijalnosti. U tome su nacionalisti u pravu, ali svojom odbrambenom retorikom, nažalost, samo učvršćuju taj stereotip.

Treba učiti od Engleza. Njihove TV produkcije su uspele da višestruko masivniji i sistematičniji zločin nad civilnim stanovništvom Drezdena, koji se desio samo pedeset godina pre Srebrenice, humanizuju. Ne skrivajući činjenice, ali ih stavljajući u određeni istorijski kontekst, izgrađen je zdravorazumski narativ u kojem se, čak ni neposredni izvršioci ne vide kao ratni zločinci. Naprotiv, uprkos tome što su pred sam kraj rata, za samo nekoliko sati, planskim bombardovanjem ubili najmanje dvadeset i pet hiljada žena i dece – jer su vojno sposobni muškarci bili na frontu – jedinice koje su to učinile dobile su pre par godina spomenik u Londonu. Najtežu kaznu je pretrpeo glavnokomandujući tih jedinica, general Artur Haris, time što ga Čerčil nije pomenuo u pobedničkom obraćanju naciji na kraju rata. U tome je, međutim, razlika između Engleza i Srba, britanskog patriotizma i srpskog nacionalizma, proaktivnog Bi-Bi-Sija i autističnog RTS-a, sinova gospođe ministarke i engleskog konzula.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu