Njujork, Njujork

Dugo se spremam da napišem tekst o svome životu u Njujorku i da sa vama podelim svoja razmišljanja. Međutim koliko god da to želim u isto vreme i ne želim. Osećaj je posve ambivalentan. Najpre zbog toga što sam pročitao veliki broj priča iz različitih delova sveta i obično se čitanje završavalo tako što bi mi se pojačao osećaj nostalgije, sentimentalnosti i zbunjenosti.

Davno sam rešio da izbegavam sve što me rastužuje, jer smatram da je tuge bilo više nego dovoljno. Drugi razlog je taj što je čini mi se puno toga što i sam osećam već sažeto vrlo precizno, i ispričano vrlo lepo u tekstovima mojih prethodnika. I sam se osećam podeljeno i raspolućeno.

Kada sam ovde čeznem za dobrim stvarima sa one strane Atlantika, priželjkujem šetnju ulicama Beograda, tople zagrljaje i bliskost dragih mi ljudi. Kada sam tamo, pak, osećam se kao stranac povremeno i tada mi se čini da sam već predugo u Njujorku i kako bih teško mogao da živim van njega. Ja takođe pripadam onoj grupi ljudi koja nema nepodnošljiv konflikt sa prostorom na kome živi jer ja doista volim ovaj grad. U njemu se desilo mnogo važnih stvari u mome životu.

Već četrnaest godina sam u Americi - od čega deset u Njujorku i četiri u Kaliforniji. Menhetn je bilo to prvo tlo na novom kontinentu koje sam počeo zvati svojim novim domom. Ovaj grad je univerzum a sebe i ne liči ni na jedno drugo mesto na planeti. Energije koje se sustiču ovde na ovom ostrvu su posebne i neponovljive i ne mogu se naći nigde drugde. Menhetn nije Amerika, nije ni Evropa a pomalo je i jedno i drugo i nešto treće u isto vreme. Meni lično odgovara njegova atmosfera koja je sjajna, koja fascinira i impresionira svojim atrakcijama, ostavljajući utisak "centra sveta".

Privlači poput magneta, uvlači vas u svoj vrtlog koji vas okreće kao centrifuga neverovatnom brzinom ne dajući ni trenutka za predah. Naravno, ja sam predugo tu da bih se više bilo čime oduševljavao na "turistički" način. Meni se odavno dogodio taj prelaz iz fascinacije u osećaj da ste na svome, kod kuće. I to je nešto najlepše što mi se moglo dogoditi - da mi je jedna džungla na asfaltu koja zastrašuje i deluje posve entropično postala dom. Prosto mi uliva sigurnost i osećaj spokoja. Naravno da ja znam da je to tek jedna romantična predstava koja nije realna i da je ovo u biti jedan opasan grad u kome se teško i prebrzo živi, koji je pun stresa i nesigurnosti i u kome je teško dugo opstati jer su posledice raznovrsne, žrtvovanje izuzetno veliko a korist od svega toga krajnje neizvestna i nepredvidiva.

Iako znam da bih sigurno imao mnogo lakši život negde drugde, neki mazohistički aspekt moje prirode me još uvek goni da se borim u njemu za svoj prostor I svoj san.

U Beogradu sam proveo tronedeljni odmor i vratio sam se pre nedelju dana u Njujork. Dobio sam dozu emocija za narednu godinu dana. Između ostalog, prisustvovao sam proslavi dvadesetogodišnjice mature gde sam se susreo sa nekadašnjim školskim drugovima sa kojima nisam imao nikakav kontakt preko dvadeset godina.

S' obzirom da sam bio sprečen da prisustvujem prethodnim proslavama, rešio sam da ovaj jubilej nipošto ne propustim. Pomislio sam kako je dvadeset godina prošlo kao u kakvom snu, te kako će i sam život isto tako brzo prohujati. Moram priznati da sam imao tremu. Odjednom se trebalo suočiti sa velikim brojem ljudi koje zapravo uopšte i ne poznajem kao odrasle osobe. Bojao sam se da li ćemo se uopšte prepoznati, šta će me ko pitati, da li će im moj život izgledati smisleno ili kao promašen? Taj događaj je bio važna referentna tačka na mom životnom putu jer ponekad i sam ne znam da li da svoj život smatram uspehom ili promašajem.

Sve predrasude koje smo možda imali jedni o drugima, o tome kome je lakše kome teže, da li je trebalo otići ili ostati, ko je šta postao ili nije, ko je ispunio svoje snove a ko ne.... nekako je sve to nestalo, raspršilo se i postalo irelevantno onoga trena kada smo se ugledali. Prvi zagrljaji su odmah odstranili bilo kakve nedoumice, vratili odmah bliskost i podsetili me na nešto što dugo nisam osetio - da su rana prijateljstva, rane ljubavi i veze koje se stvore u tim danima mladosti ipak nešto posebno.

I onda sam otisao od kuće i vratio se kući. Kako god to zvučalo. Mir i harmonija unutar čoveka su najvažniji i treba im težiti po svaku cenu. Izgleda da sam neki oblik iste, u svojoj raspolućenoj situaciji, ja ipak dosegao. A to nije malo.