Od farse do banalnosti

Postoje filmovi za koje bi bilo bolje da nikada nisu ni snimljeni. Nažalost, jedan od takvih je i „Nije loše biti čovek” scenariste i reditelja Dušana Kovačevića. Ni dovoljno komičan ni dovoljno tragičan, ni pronicljivo satiričan; sa elementima fantastike, akcije i trilera bez velikog pokrića, ovaj film se opasno približio stvaralačkoj farsi na ivici sa banalnošću.

 Prestrogo? Nije, jer je ovako loša ocena filma „Nije loše biti čovek” doneta, između ostalog, i na osnovu procesa komparacije sa svim predhodnim što je akademik Kovačević, kao nesporno blistavi i naš vrhunski dramski pisac, scenaristički podario sedmoj umetnosti i velikom ekranu. A tu su filmovi „Ko to tamo peva” i „Maratonci trče počasni krug” (S. Šijan), „Poseban tretman” (G. Paskaljević), „Podzemlje” (E. Kusturica), „Sabirni centar” (G. Marković)... Tu je, uostalom, i kultni „Balkanski špijun” koji je korežirao sa Božidarom Nikolićem, pa i (nešto slabiji) „Profesionalac” u kojem Kovačević samostalno potpisuje režiju...

 U najkraćem, „Nije loše biti čovek” je daleko, daleko slabiji u scenariju, dijalogu, naraciji i samoj režiji od svega što je do sada Kovačević radio. Ova nova filmska priča prati nedorečeni lik Milana, otpuštenog profesora klavira (Vojin Ćetković), što ga već duže izdržava supruga Ana (Branka Katić), za koju se samo kaže da je vlasnica frizerskog salona, baš kao što mu se za sina jedinca samo kaže da se izdržava od sviranja po bečkim ulicama. Milan, za koga će se iznenadno vezati pas lutalica Žuća s kojim ima neobičnu komunikaciju, pokušava da sazna šta se dogodilo sa njegovim kumom Belim (Gordan Kičić), nekadašnjom pop zvezdom zaljubljive prirode što je uz rođenu ženu doktorku (Hristina Popović) uvek rado švrljao sa strane, čak se i fatalno zaljubio u koleginicu Izabelu (Lena Kovačević), inače devojku kontroverznog biznismena Mome (Andrija Milošević), okruženog naouružanim ljudima u crnom. Beli je misteriozno nestao pre pet godina, nestala je Izabela i neće proći dugo do spoznaje da je pas Žuća zapravo reinkarnacija Belog te otuda ta ogromna ljubav i razumevanje između psa i čoveka...

 Svi likovi u filmu su plošni, nerazrađeni. Slična je i sama (prilično predvidljiva) troma radnja koju Kovačević pokušava da razigra sa nekoliko podužih flešbekova uglavnom muzičke provenijencije (pesme u izvođenju Lene Kovačević i duet sa Kičićem, kompozitor Momčilo Bajagić Bajaga) i karikirano spotovske režije. I sami glumci, s izuzetkom Kičića, kao da nisu bili sigurni šta i kako treba da igraju i u kavoj vrsti filma se zapravo nalaze. Kada se oni u svemu tome nisu snašli, šta tek treba da se očekuje od publike. Ništa osim velikog razočarenja.