Apsolutni početnik

Ni sam ne znam otkada sam ovde. Čini mi se, ceo život. Udobno je ovde, i toplo. Malo je potesno, ali ja i nemam neke prohteve, nikada ih nisam ni imao. Ako mi se prohte, ja lupim nogama u zid i on se zatrese, to me zabavlja. Trese se i kada prestanem da udaram, tada čujem samo neki glas i smeh: «Evo ga opet!» «Ko, mama? Jel to naš Brudi, mama?» čuje se glas uz topot stopala, «Brudi, Brudi, javi se. To sam ja, tvoja Dunja!» Ta Dunja ima mnogo glasna stopala i veliku glavu koju posle tutnjave nasloni na zid moga stana i skroz me ugnječi. Rado bih je šutnuo. Gicnem se, a onda usledi njena strašna osveta: «Mamaaa, Brudi me je udario u nos! Brudi, Brudi, Brudi moj, Brudiiii,....» I to što ona zove „nos“ se zabode u zid i pritisne mi stopala na guzu. Mrzim to!

Dunja je moja „größe Schwester“. „Velika seka“, kaže ponekad, mada ređe, a ja sam njen „kleiner Bruder“, Brudi. Tako me uglavnom i zovu, mama, Dunja i još jedan koji je ponekad tu. Taj ima dubok glas i uvek negde žuri. Ujutru ga čujem kako komanduje: »Dunja, imamo još samo trinaest minuta, a ti još nisi oprala zube, požuri! Dušo, hoćeš li ti danas da je odvedeš u muzičku školu iz dnevnog boravka?» «Mogu, ali je ti onda uzmi pa je vodi pravo na sport. Teško mi je da čekam ceo sat tamo, mali je zadnjih dana baš aktivan.» «Važi... Ćao. Dunjaaa, požuri!» Vrata se zalupe.

Taj što stalno jurca je moj tata. On i mama rade zajedno, ali uvek na posao idu različitim kolima. Dunja svakoga dana posle škole ima neki program i mama ili tata je uvek voze tamo. Neki put je odveze jedno, a onda dođe drugo i pokupi je, dok se ono prvo vraća ne posao. Dobro je da sam u mraku, inače bi mi se zavrtelo u glavi da to gledam. Ako je tata taj koji se vraća na posao, onda ja dugo slušam mamu kako preslišava Dunju za školu. Kada tata ponovo dođe kući, Dunja već odavno spava. Ponekad i mama. Samo se ja trznem na zvuk ključa u bravi. Da smo u Srbiji, mnoge mamine drugarice bi joj rekle da pripazi na tatu. Ovako, u Nemačkoj, svi se samo pitaju šta ima on toliko da radi tamo. Tata kaže da poverenje poslodavca koji ga ni ne pita kada je na poslu, mora biti opravdano i da posao i porodica mogu da se usklade, pa makar on nikada ne spavao. Mamu to nervira, ipak, trpi ona. Tata ponekad priča da, kad je imao neki projekat sa Japancima, oni su bili impresionirani njegovim “Japanese style of work”. Mama na to prevrće očima i preti tati da će, ako se takav projekat ponovi, dobiti japansku ribu fugu za večeru, neočišćenu. Kad je tata uveče na poslu, ona ga uvek zove na fiksni telefon, Srbija u njoj i dalje živi.

Pre nekog vremena, mama je prestala da ide na posao. Kazala je baki preko telefona da je sa lekarom dogovorila termin za carski rez. Biće da je to nešto važno, tata je rekao da će posle toga uzeti dve nedelje odmora. Mora da je taj „carski rez“ za tatu jako naporan kada mora posle toliko da se odmara. Dunja pita, «Hoće li Brudi doći kući za moj rođendan?» Do Dunjinog sedmog rođendana su još dve-tri nedelje, matora je ko Biblija. Pored organizovanja Dunjinog rođendana, mama i tata imaju još par problema. Jedan je što tata mora nedelju dana pre tog termina na tri dana u Francusku jer ga tamo čekaju neki poslovni partneri. Valjda tamo žive ti Japanci što ga toliko cene. Drugi je što se još nisu odlučili koje ime da izaberu za mene. Stalno kukaju kako ima toliko ženskih imena koja dobro zvuče na svim jezicima, a da je izbor muških imena baš mali. Dunja se ubacuje «Neka se zove Leon. Ili Džimi Blu, on baš lepo peva.» Mami taj Leon još i dobro zvuči, samo se tata mršti.«Ja sutra rano ujutru imam let. Dok se ne vratim, napravi neki spisak imena pa ćemo razgovarati.» Iako će teta-Ivana mami praviti društvo dok tata nije tu, mislim da ću ipak sačekati da se on vrati.

Tata se vratio, mama je napravila spisak i svi su zajedno sedeli i raspravljali. Te Aleksandru fali ovo, te Filipu ono, te ovih ima previše, te neki su već u familiji, te ovaj ima „č“ na nezgodnom mestu, te ovaj kad se pročita na engleskom znači „krčag“... Bili su toliko dosadni da sam zaspao...

Sutradan su mama i tata u šest ujutro krenuli u kliniku. Teta-Ivana je ostala da odvede Dunju u školu pre svog posla. Na šestom spratu klinike u Bad Kanštatu se gotovo sudaraju sa još jednim parom, koji su, izgleda, istim poslom tu. Žena zvoni na interfon i kaže «Dobro jutro, mi smo ovde zbog carskog reza.» Zvuči kao da joj je to barem treći carski rez ovog meseca, pitam se samo zašto je moj tata nervozan kao da je to nešto izuzetno. Vrata se otvaraju i posle kratkog vremena moja mama je prikopčana na neke aparate. Na drugom krevetu leži ona druga žena, kao slika moje mame u ogledalu. Medicinska sestra pušta mog tatu i onog drugog unutra. Oni su se napolju već upoznali i nastavljaju razgovor unutra.

«Serbe... Jugos... Ich bin... Grčka» On i tata govore na onom jeziku na kojem govore Dunja i njena drugrice kada dođu da se igraju i koji sam ponekad čuo da i mama govori na poslu i kod lekara. „Grčka“ se zapričao sa tatom, a njegova žena već pomalo stenje od kaiševa koji je stežu. Stenje i on kada priča o grčkoj fudbalskoj reprezentaciji i tome kako je Turska pobedila Hrvatsku. Tata se izvinjava i kaže da o fudbalu ne može da priča otkako je onomad Argentina na njegov rođendan „raskomadala“ Srbiju, a neki Kežman počinio „samoubistvo“ na terenu. Razumem tatu, traume iz mladosti su najstrašnije. Drugi čika ćuti, žao mu tate, a valjda mu je žao i tog Kežmana i Srbije. Medicinska sestra dolazi i oslobađa nas, sve je u redu. Vodi nas u „sobu za relaksaciju“, gde treba da sačekamo dalja uputstva.

Tamo nam kažu da se jedan lekar razboleo i da će sve kasniti dok se ne pronađe zamena za njega. Mama ćuti, teta hukće, moj tata svaki čas pere ruke, a onaj čika izviruje na hodnik ne bi li uhvatio nekoga da mu kaže gde može da nađe kafu. Dolazi još nekoliko teta, neke sa čikama, neke sa svojim mamama. Sve odvode negde, samo mi sa početka se nigde ne mrdamo. Tata i čika su započeli razgovor o automobilima, tata pominje kako mu se sviđa novi „Opel“ koji je predstavljen pre par nedelja. Čika naglo ustaje i prilazi svojoj ženi koja se drži za stomak i traži nešto po njenoj tašni: «Izvolite, Kavanatidis, Auto-kuća Štajger, Leonberg. Javite se na proleće.» Tata se zahvaljuje na posetnici, kaže, ipak će sačekati malo duže.

Prošlo je skoro dva sata. Tetu Kavanatidis su presvukli, odveli i opet vratili, njen lekar još nije tu, mora i dalje da čeka, sad je na mamu red. Njoj daju neke dugačke, čvrste čarape. Ona pokušava da ih obuče, ali sve što uspeva je da se sudari sa mnom. U kabinu ulazi neka druga teta i oblači je. Odvodi je u salu za porođaje, tata ide nesigurno za njima, i on bi da uđe. Kažu mu samo: «Totalna anestezija, ne može.» Čekaće ispred vrata.

Nije prošlo mnogo, mami su ukratko objasnili šta će biti, nisam baš sve shvatio, ali se ona od toga umirila i zaspala brzo i duboko, kao nikada pre. Čujem samo zveckanje i neke kratke rečenice, osećam pritisak sa svih strana. Odjednom neka voda pljusnu, zid ispred mene se otvori i sve ono što je bilo moj svet nestaje. Kroz zatvorene očne kapke me pritiska neizdrživa belina svetla. Odvajaju me od mame i umotavaju u nešto. Ovde gde su oni, mogu i ja da pravim buku. Derem se tako da i njih mora nešto da zaboli. Oni se smeju: «Lep mali dečko. Nosite ga ocu.» Derem se još jače.

Oči su mi čvrsto zatvorene. Nose me kroz neka vrata, jedna ruka me uzima odozdo, dok mi druga otkriva lice. Osećam jednu kap koja je kapnula odozgo na moje čelo i razmazala maminu krv koja se tu zalepila. Kap je pala iz tatinog desnog oka, onog istog koje škripi kada se protrlja i stalno ga podseća na njegovog oca. Tata me drži i nešto mrmlja. Baš me briga za to, sada čujem samo sebe. Hoću mamu! Iz pozadine se javlja babica koja zapisuje podatke:»Kako se zove dete?» Tata zastajkuje, čini mu se, i ja tiše plačem.

...Ipak su se dogovorili. Zovem se Danilo.