Beograd nekad i sad

Imam 72 godine i sve vreme živim u Beogradu. Obožavam ga i učim unuke da je živeti u Beogradu velika privilegija i da to treba poštovati, ceniti i uživati u tome.

Teško je objasniti im šta znači žickati za karte ispred „20. oktobra”, kupati se između mostova, kešati se na tramvaj, igrati na dva golića nasred ulice, sa školom dočekivati druga Tita na Terazijama, klizati se niz Dobrinjsku i sankati niz Gepratovu... Ići u školu s Ljubom Zemuncem i Slavkom Ćuruvijom...

Sa setom im pričam da smo jeli baklave kod „Međeda”, išli na Zvezdino, Lazarac, Mašinac... Da su poneki imali telefon, koji je uvek stajao u predsoblju ili dnevnoj sobi, pa ti pričaj i dogovaraj se pred svima...

Istovremeno sam i savremenik ovoga što se u poslednje vreme dešava s Beogradom i u njemu.

Imam primedbu, da ne kažem neku drugu reč, na omladinu koja nema osećaj da u gradskom prevozu ustupi mesto starijima, već ih kuckajući po telefonu pogleda kao da kaže „sklanjaj se da mi ne kvariš ugođaj”. Život prolazi pored njih, a oni kuckaju...

Imam primedbu na novopečene biznismene s dva telefona, u džipovima, koji su u Beogradu okosnica razvoja kroz gradnju kuća sa sumnjivim dozvolama, parama i kvalitetom, koji okolinu doživljavaju kao smetnju razvoju, a stanare koji žive na njihovim metama kao bube koje treba satrti i tu graditi, graditi... Imam primedbu na divljanje sve većeg broja vozača po ulicama, tramvajskim šinama, pa i trotoarima. Mi pešaci, pogotovo stariji, smetnja smo njihovom hitanju i, izgleda, ne bi trebalo ni da se nalazimo na ulici.

Imam primedbu što više nema Cvetnog trga, Slavije, Trga republike sa satom, gde smo decenijama sačekivali i bili sačekivani. Čekali smo i gledali u onaj istorijski sat i davali „protivniku” još deset, petnaest minuta „fore”, a bili smo spremni da čekamo dok ne dođe (ako uopšte dođe).

Imam primedbu što na ulicama nema policajaca koji šetaju svojim delom grada i znaju sve, a i njih poznaju svi. Kod nas oko Cvetka dežurali su Gugleta, krupan, i Slepčević, sitan. Obojica su sve znali i svi smo ih poštovali. Gužve su bile česte, ali kada se njih dvojica pojave – svi su mirni. A oni su samo Ljubu respektovali. Ali im je interes bio zajednički – mir u kraju.

Imam primedbu na beogradske škole, bar na onu gde mi idu unuci, gde nije obaveza da đaci ustanu kad u učionicu ulazi učitelj ili nastavnik. Beogradske škole su bile pojam i obrazovanja i vaspitanja. Prva, Peta, Šesta, Osma gimnazija bile su rasadnici kulture i obrazovanja. „Nikola Tesla”, „Petar Drapšin” imale su renome fakulteta. Danas se škole „udvaraju” učenicima, jer se više ne zna šta od vaspitnih mera može da se primeni, a da ne budu ugrožena prava učenika i sujeta roditelja.

Imam primedbu na status kontrolora gradskog prevoza u Beogradu. Kartu pregledaju samo onima koji im je pruže, od ostalih ne smeju ni da traže. Kako li to izgleda turistima koji se ponekad nađu u vozilima? Od njih obično traže karte jer oni i ne shvataju da mogu da se voze a da ne kupe kartu. Tako ranije nije bilo u Beogradu. Postojao je samo jedan kondukter na malom podijumu kod zadnjih vrata i ni muva nije mogla da mu promakne, a ne „švercer”. Ko bi ušao na srednja ili prednja vrata slao bi pare za kartu „preko veze”, od ruke do ruke...

Imam primedbu na kese sa đubretom koje ponekad promiču s viših spratova. Stanari, sadašnji vlasnici, ne doživljavaju zgradu, ulicu, pa ni sam grad Beograd kao svoje okruženje, svoje vlasništvo koje treba čuvati, negovati, uzdizati, ulepšavati, razvijati... Beograd je za njih samo mesto za ostvarivanje ciljeva, koji u velikoj meri nemaju veze s dušom našeg grada.

Imam primedbu jer na ulicama srećem više pasa nego dece. Ranije su u šetnju išle cele porodice sa decom, sretale se, pričale, a deca jurcala oko njih. Sada se sreću vlasnici pasa. Nisam protiv domaćih ljubimaca, ali bih voleo da u Beogradu broj dece upisane u obdanište i prvi razred raste. Tako se ide napred.

Rastao sam u okruženju gde je Partija bila jedina i neprikosnovena. Kasnije sam i kao član, dok se nije ugasila – mada me niko kao člana nije o tome obavestio – radio i učestvovao u uzdizanju društva, a pogotovo mog grada Beograda. Kad vidim kako je sada, nisam siguran da smo mladim generacijama ostavili osećanje pripadnosti velikom, lepom, duševnom i predivnom Beogradu. Za to se u svoje ime, možda i u ime cele svoje generacije izvinjavam omladini što im nismo preneli i u njih usadili duh Beograda.

Ipak, pokušavam da unucima, a ima ih pet, ulijem nešto od te ljubavi prema gradu u kojem su rođeni. To je moj, a nadam se i njihov, Beograd.

Nikola Dragojlović,
Beograd