Ples u Gornjem gradu

BALETSKA KRITIKA
Na ovogodišnjem Belefu, pored vizuelnih, muzičkih i dramskih, prikazano je i nekoliko ostvarenja iz oblasti savremene igre. Kako Beogradski letnji festival teži da izmesti svoje produkcije na što više raznovrsnih gradskih lokacija, tako je i u oblasti plesa samo jedno ostvarenje postavljeno pod krov pozorišta – to je predstava „Not me”, izvedena na sceni Pozorišta na Terazijama, u koreografiji Dunje Jocić, mlade igračice koja trenutno živi i radi u Holandiji.

Naša publika je imala priliku da vidi rad Dunje Jocić na Festivalu koreografskih minijatura, na kome je prošle godine osvojila prvu nagradu, a koja podrazumeva sredstva za celovečernju produkciju na Belefu. U međuvremenu beogradska publika je ovu izvanrednu igračicu ponovo videla ove godine, u nastupu trupe Klub Gaj i Roni, u predstavi „Poetični porazi”, prikazanoj na petom Beogradskom festivalu igre.

U koreografskom radu Dunje Jocić veoma je primetan uticaj autorskog para izraelskih koreografa Gaja Vajzmana i Roni Haver, u čijoj plesnoj kompaniji igra već nekoliko godina. Zapravo, reč je verovatno o svojevrsnom kreativnom prožimanju, jer se koreografi jednim delom oslanjaju i zavise od kreativnog potencijala svojih igrača a, opet, igračima treba vremena da se u kasnijem autorskom radu oslobode uticaja svojih mentora. Dakle, ova mlada koreografkinja je još pod uticajem Vajzman-Haver plesnog stila, njihove poetike i ekstatično zavodljive igre koja ostvaruje značajne tehničke ambicije. Plesne deonice koje ona kreira su kompaktne, logične, efektne, potkrepljene izvanrednom interpretacijom same autorke, ali i takođe dobrom igrom Eve Pušendorf.

Ove dve igračice su u svojim duetima spretne, energične, uigrane. One se poigravaju sa temom promene ličnosti i identiteta, tako što telo na podu oiviče kredom, kao u slučaju zločina i smrti, pa potom ustaju i nastavljaju ples. Međutim, predstava ima i delova kada gubi na težini, a to su govorni delovi, jer tekst koji izgovara glumac Bojan Dimitrijević, i pored njegove zanimljive scenske pojave, nema težinu, deluje naivno i neubedljivo, a pretenduje da bude deo šire filozofske zapitanosti. I šavovi između plesnih i govornih deonica, kao i opšte jedinstvo predstave, nisu sasvim vešto uobličeni. Ipak, zahvaljujući na prvom mestu dobroj igri, predstava je uspevala da održi pažnju publike, ali i da ukaže na koreografski potencijal ove mlade autorke.

Dva dana kasnije, takođe u okviru Belefa, usledio je zanimljiv projekat, kao rezultat gostovanja francuske koreografkinje Odil Dibok i njenog rada sa devedeset igrača amatera iz Srbije. Želeći da ples distancira od pojma elitističke umetnosti koju izvode virtuozni igrači na sceni, Dibok koristi otvoren gradski prostor, (ovde je to deo Gornjeg grada na Kalemegdanu), i veliki broj igrača amatera, obučenih uz pomoć domaćih plesnih pedagoga, putem radionica, uči da vladaju svojim telom i prostorom u kome se nalaze. Posmatrači, publika i slučajni prolaznici mogli su da uživaju u sporim, spiritualnim kretnjama izvođača obučenih u jednostavne sive kostime, koji su se vizuelno prosto stopili sa kamenim zidinama. Njihovi pokreti podsećaju na istočne tehnike joge i tai čia, a tu su i tehnike kontakt improvizacije i sasvim jednostavni koraci i kretanje savremene igre. Igrači leže na zemlji ili ritualno šetaju po travi, onda prave male, sinhronizovane kombinacije pokreta, krećući se u dugačkom nizu duž Kalemegdanskog zida. Ovaj projekat poetičnog naslova – „Kamen i snovi”, u velikoj meri ulepšao je i oplemenio jedno beogradsko letnje popodne. Za slučajne prolaznike i decu koja su se igrala na Kalemegdanu ovo je bio dobar način da sagledaju, i prihvate, umetnost pokreta u njenim brojnim manifestacijama i značenjima.